Zašto?  Gde?   Kako?
Zašto? Gde? Kako?
Više ...
   
Ono što je našoj opštini nedostajalo je mapa opštine Novi Bečej na Internetu
Ono što je našoj opštini nedostajalo je mapa opštine Novi Bečej na Internetu
Više ...
   
Naručite potrebna dokumenta
Naručite potrebna dokumenta
Više ...
   

Izdvajamo  


   

Facebook  

   

Foto nedelje  

Sample image
   

Bratski gradovi  

   

Korisni linkovi  

   
   

Vremenska prognoza  

   

Kursna lista  

   

POZNATE LIČNOSTI

* Vladimir (Boberić)
* Dr Jene Sentklarai
* Žarko Čiplić
* Aleksandar Berić
* Roman Filipčev
* Dr Vladimir Glavaš
* Gróf Leiningen - Westerburg Károly


Vladimir (Boberić)
Vladimir (Boberić) episkop bokokotorski Vladimir (u svetovnom životu Vladislav Boberić) rođen je 3. novembra 1873.godine u Srpskoj Klariji u Banatu, od oca Mladena sveštenika i Anete Maširević, sinovice patrijarha Samuila.

Osnovnu školu završio je u Vranjevu, gimnaziju u Novom Sadu (1893) i bogosloviju u Sremskim Karlovcima, gde je vodio crkveni hor. Na poziv mitropolita dabro-bosanskog Nikolaja (Mandića), prešao je u Sarajevo, gde je nakon položenog katihetskog ispita postavljen za redovnog profesora sarajevske gimnazije.
Zamonašen je od mitropolita Nikolaja u manastiru Ozrenu i na postrigu dobio ime Vladimir. Pošto je rukopoložen u čin đakona i prezvitera, postavljen je za profesora Reljevske bogoslovije.
Kao privremeni rektor bogoslovije, imenovan je 10. oktobra 1911. za episkopa bokokotorskog na kom položaju je bio do 1917. godine.
Bavio se katihetikom, kanonskim pravom i vrlo uspešno crkvenom muzikom, ostavivši za sobom dosta zapaženih kompozicija.
Umro je u Budimpešti 17. februara 1918. godine, a sahranjen je u Vranjevu.

A. Kasaš

Podaci korišteni iz knjige: Sava episkop šumadijski, Srpski jerarsi od 9 do 20 veka, Beograd 1996, 90-91.

Dr Jene Sentklarai

POVODOM 170. GODIŠNJICE ROĐENJA EUGENA NEDIĆA – DR JENEA SENTKLARAIJA (1843-1925) DOKTORA TEOLOGIJE I NAŠEG ZNAMENITOG ISTORIČARA

Naš poznati istoričar dr Jene Sentklarai rođen je u Vranjevu 21. januara 1843. godine kao Eugen Nedić, od oca Nauma Nedića, Srbina cincarskog porekla, i majke Žofije Salai, Mađarice iz Čantavira. U kući, čija bi današnja adresa bila Svetozara Markovića 22-24, govorilo se srpskim i mađarskim jezikom.

Jene Sentklarai (tada još uvek Eugen Nedić) osnovnu školu je završio u Vranjevu, na srpskom jeziku, dok je gimnaziju u Velikom Bečkereku pohađao na nemačkom. Veliku maturu je položio na mađarskom jeziku u segedinskoj pijarističkoj gimnaziji. Bio je aktivan na polju književnosti, čak je i jedan od osnivača književnog udruženja „Cvetovi nade” (Reményviragok), u Segedinu. U tom vremenu povećava se njegovo interesovanje za istoriju i arheologiju. Tokom Mađarske revolucije 1848-1849. roditelji mu ostaju bez imovine, tako da je Eugenovo dalje školovanje dovedeno u pitanje. Zbog toga odlazi u Temišvar i tamo pohađa besplatnu školu za sveštenike. Školovanje nastavlja na Naučnom institutu u Budimpešti, gde završava filozofiju. Doktor teoloških nauka postaje 1866. godine. U Novom Bečeju (tadašnjem Turskom Bečeju) u katoličkoj crkvi Svete Klare, na dan crkvene slave, takozvani buč, 1866. godine, postao je sveštenik, a ime je promenio sledeće godine u Jene Sentklarai. Po mišljenju nekih, to je učinio na zahtev svoje majke, a po mišljenju drugih, to je bio pozdrav nagodbi između Austrije i Mađarske. Istraživanja našeg sugrađanina Ištvana Sekereša takođe potvrđuju taj podatak, te se sa sigurnošću može prihvatiti 1867. godina za promenu prezimena.

Dve godine je proveo u tadašnjim južnobanatskim rudarskim naseljima kao kapelan, a 1868. godine postaje direktor Velikokikindske glavne osnovne škole, dok u realki predaje književnost i mađarski jezik. Sentklaraijevi javni nastupi počinju 1869. godine u vreme kada postaje predavač filozofije i latinskog jezika u temišvarskoj Glavnoj gimnaziji. Na zahtev porodice Šišanji 1873. godine dolazi u Novi (Turski) Bečej da bi kao sveštenik preuzeo katoličku parohiju, sve do 1893. godine. Iste godine postaje jedan od osnivača Južnomađarskog istorijskog i arheološkog društva, i sekretar istog. Urednik je „Istorijskog mesečnog glasnika“ od 1871. do 1873. godine. Godine 1872. osnovan je u Velikom Bečkereku list „Torontal”, prvobitno nedeljnik, a kasnije dnevni list. Sentklarai učestvuje u njegovom stvaranju od samog početka, da bi 1879. postao njegov glavni i odgovorni urednik. U listu objavljuje članke o lokalnoj istoriji, o arheologiji i folkloru okruženja. U to vreme obilazio je arhive u Beču, Budimpešti, Sremskim Karlovcima, kao i državne i crkvene arhive, gde je vršio temeljna istraživanja. Rezultati tih istraživanja su se dali videti u raznim objavljenim istorijskim i naučnim člancima pisanim na srpskom, mađarskom, nemačkom i rumunskom jeziku.

Na poznatom arheološkom lokalitetu Borđoš u blizini Novog (Turskog) Bečeja Sentklarai je 1875. godine pronašao veliko zemljano utvrđenje, o kojem je opširno referisao u svesci objavljenoj u Temišvaru. Tokom drugog iskopavanja 1879. godine naišao je na 74 bronzana fragmenta koja su predstavljala alate i delove bronzane livnice. Odmah nakon tog otkrića Borđoški nalaz je postao pojam u stručnoj literaturi. O svom trošku je organizovao i izvodio prvo zvanično i naučno arheološko istraživanje kod Arače 1877. godine. Iskopavanja koja su počela tokom pre podneva pratila su gospoda i zainteresovani ljudi iz Velikog Bečkereka, Melenaca, Franjeva i Turskog (Novog) Bečeja. Posle završetka radova Sentklarai je održao predavanje o istoriji crkve Arača, u kome je istaknuto da je Arača najstariji građevinski-istorijski srednjovekovni spomenik na ovim prostorima Južne Ugarske. Prisutnima je prevod na srpski tumačio Đorđe Nikolić, a na nemački poručnik Milenković. Pronađeni arheološki nalazi sa ovog i sledećeg iskopavanja 1878. godine preneti su u Temišvar. Intenzivno i sa uspehom je radio i na drugim južno-ugarskim lokalitetima, u Banatu i Bačkoj. Prilikom pisanja istorije Zrenjaninskog (Bečkerečkog) utvrđenja mnogo se bavio i istorijskom prošlosti našeg Grada na Tisi. Pisane tragove o prošlosti Novog (Turskog) Bečeja i Vranjeva nalazimo u njegovim raznim naučnim i istorijskim radovima, ali samo u fragmentima. Nažalost, ostavio nas je bez kapitalne istorijske monografije našeg mesta.

Posle odluke Ministarstva trgovine 1889. godine, po kojoj se korito Tise premešta za nekoliko kilometara od Novog Bečeja, građani našeg mesta su brzo reagovali; paralelno sa dopisom poslali su i tročlanu delegaciju u Peštu, na čelu sa dr Jene Sentjklaraijem. Zahvaljujući sposobnostima članova delegacije, Ministarstvo je uvažilo njihove molbe i argumente te je Novi Bečej i dalje ostao naslonjen na reku Tisu koje se nikada neće odreći. Nekrolog koji je napisao povodom smrti dr Vladimira Glavaša, 1909. godine, za nas veoma značajan, objavljen je u Južnomađarskom glasniku sa dragocenim opisom i podacima o našem velikom narodnom dobrotvoru.

Preko Čehoslovačke, Švajcarske i Nemačke 1899. godine putuje za Francusku na svetsku izložbu koja se održavala u Parizu. Iskoristivši blizinu Engleske posetio je London, gde se zadržao duže vreme. Posle ovih putovanja objavio je putopis pod naslovom „Slike sa obrazovanog zapada”. Jene Sentlarai je 1882. godine primljen za dopisnog člana Mađarske akademije nauka. Već godinu dana kasnije, 1883, kao docent, predavao je najnoviju istoriju na Budimpeštanskom univerzitetu. Za dopisnog člana Srpskog učenog društva izabran je 1885, a Matica srpska ga bira za počasnog člana 1910. godine. Priznanje mu stiže i iz rodnog mesta – Vranjevo ga 1916. godine bira za počasnog građanina. Njegovi značajni radovi su „Sto godina iz istorije Južne Ugarske“, te istraživanja: „Uspomene iz istorije mađarskih Srba“, „Srpski manastiri na teritoriji Mađarske“, „Seobe Vlaha na teritoriji južne Ugarske u XVIII veku“, „Istorija dunavskih flotila“, „Utvrđenje Bečkerek“, „Spomenici i ostaci ruševina zgrada u Čanadskoj županiji“, „Torontalska drevna naselja duž Tise“ itd. Zahvaljujući izvanrednom poznavanju srpskog, mađarskog, nemačkog, rumunskog, francuskog, slovačkog, latinskog i staroslovenskog jezika, bez ikakvih problema je proučavao raspoložive istorijske izvore na prostorima južne ugarske. Velike zasluge ima u proučavanju i pisanju istorije Mađara, Srba, Nemaca i Rumuna u XVIII veku. Tokom svog boravka u Temišvaru aktivno učestvuje u osnivanju kulturnih institucija. Kao aktivan član Mađarske akademije nauka daje svoj neprocenjivi doprinos Istorijskom odboru i Istorijskom društvu, Istorijskom i književnom odeljenju udruženja Sent Ištvan, Arheološkom društvu, Društvu heraldike i genealogije. Bio je i član i predsednik literarnog društva Aranj Janoš u Južnoj Ugarskoj.

Dr Jene Sentklarai je imenovan za čanadskog kanonika 1893. godine, a za opata 1895. godine. Umire u Temišvaru kao veliki prepošt čanadskog kanona u 82. godini života, 12. oktobra 1925. godine. Sahranjen je u suterenu temišvarske katedrale.

Karolj Andre
Korišćena literatura:

Zrenjaninski arhiv, Arhiva Novobečejske katoličke parohije, Šamu Borovski, Jožef Belovai, Zoltan Kalapiš-Életrajzi kalauz 2002, 2003, Zoltan Kalapiš-Történelem a föld alatt, 1995, Banatski istoričar-dr Jene Sentklarai, Borbeni Novobečejci-Endre Ištvanfi, Ištvan Sekereš Gelert-Letopis 2009

Aleksandar Berić

Rođen je 13. juna 1906. godine u Novom Bečeju. Vojnu akademiju završio je 1929. godine u Dubrovniku. Ubrzo je postao poručnik bojnog broda prve klase i komandant jednog od četiri rečna monitora, koje je tada imala Kraljevina Jugoslavija i to monitora «Drava» koji je najviše patrolirao Savom.

Vojni brod je bio težak 526 tona, brzine 13 čvorova na sat. U kulama je imao dva topa i tri haubice kalibra 120 mm, a raspolagao je i sa dva protivavionska topa 66 mm i sedam mitraljeza.
U Aprilskom ratu 1941. godine podržavao je povlačenje jugoslovenske vojske prema jugu. Proglašenjem Nezavisne Države Hrvatske 10. aprila i napadom Mađarske na Jugoslaviju, sledećeg dana otpočele su žestoke borbe i na Savi.

Dvanaestog aprila 1941. «Dravu» je ujutro napalo devet nemačkih «Štuka». Jedan protivnički avion je bio oboren, ali je ubrzo pogođen levi bok broda gde se nalazila strojarnica i brod je počeo da tone. Berić je naredio osamdesetorici mornara da napuste brod. On je ostao na njemu. Mada je bio ranjen samo u ruku nije želeo da napusti svoj broj i poginule mornare. Prema pričanju preživelih stajao je u stavu mirno pozdravljajući izrešetalu jugoslovensku zastavu.

Brod je potonuo u blizini Čelareva. Berićev leš voda je izbacila kod Starih Banovaca. Posle eshumacije sahranjen je na seoskom groblju. Iza sebe ostavio je sina Ivana.
Danas u Novom Bečeju ulica između glavne Maršala Tita i Petra Drašina nosi njegovo ime. Bar na taj način Novobečejci su se odužili ovom hrabrom vojniku i zemljaku.

Prof. dr Aleksandar Kasaš


Ko je Novobečejac Arnold Fajn?

Pod ovim pseudonimom krije se učesnik Španskog građanskog rata 1936-1939. Revolucionar i buntovnik danas je gotovo zaboravljen od svih, pa i Novobečejaca.


Roman Filipčev

(A. Fajn) rođen je u Turskom Bečeju 12. februara 1885. Izučivši slastičarski zanat rano se oženio, a 1914. rodio mu se sin Milenko. Izbijanjem Prvog svetskog rata mobilisan u austrougarsku vojsku odlazi na Istočni front, gde septembra 1917. postaje dezerter. Izbijanjem Oktobarske revolucije prelazi crvenima, a već 1919. postaje član SKP (b) kada odlazi u Mađarsku «da širi revolucionarne komunističke ideje». Posle poraza Mađarske sovjetske republike Filipčev se vraća u rodno mesto gde sa drugima radi na popularizaciji boljševičkih ideja, posebno u Vranjevu.

Kao delegat vojvođanskih komunista učestvuje na Osnivačkom kongresu KPJ 1920. u Vukovaru. Posle tzv. Obznane kada počinje progon jugoslovenskih komunista Filipčev odlazi u Moskvu gde pohađa čuveni Univerzitet Sverdlov, gde su se stvarali revolucionarni kadrovi za širenje svetske komunističke revolucije.

Zanimljivo je istaći, da je u to vreme, njegova rođaka iz Bašaida, lepotica Emilija Vlaučin, bila jedna od ljubavnica Al Kaponea. Razvijajući svoju revolucionarnu karijeru u Moskvi postaje rukovodilac Jugoslovenskog sektora na Komunističkom univerzitetu nacionalnih manjina Zapada, gde postaje nastavnik Istorije SKP (b).

Izbijanjem Španskog građanskog rata među prvima odlazi da se bori među interbrigadistima protiv Frankovih monarhista. Tu je postavljen na veoma odgovorno mesto načelnika kontraobaveštajne službe koja je imala da proverava svakog interbrigadistu, što se može reći da je bio jedan od najpoverljivijih ljudi Kominterne u Španiji. Posle završetka rata vraća se u Moskvu i taj period njegovog života, malo nam je poznat. Jedino što znamo to je da je napadom Nemačke na SSSR učestvovao u pripremama za odbranu prve zemlje socijalizma. Iako bolestan krajem 1941. kao komesar bataljona učestvuje u odbrani Moskve gde gine pod još nerazjašnjenim okolnostima.

Prof. dr Aleksandar Kasaš


Žarko Čiplić

Žarko Čiplić, učitelj, rođen 27. marta 1887. godine u Starom Bečeju. Otac Jovan, učitelj i majka Sofija rođena Gavrilović iz Srpske Crnje, domaćica.

Osnovnu i građansku školu završio je u Starom Bečeju, učiteljsku školu u Somboru. Učiteljsku školu završio je 1908. godine kao najbolji đak generacije.

Za sve vreme školovanja u somborskoj Preparandiji izdvajao se izvanrednin darom za muziku — imao je divan glas (lirski bariton), a isticao se i sviranjem na violini. Isto takav smisao ispoljio je i u slikarstvu, što je zapaženo još u osnovnoj školi.

Žarko je bio veliki znalac mađarskog književnog jezika. Na maturi učiteljske škole, za odličan uspeh iz mađarskog, dobio je posebnu državnu nagradu (dukat od pet forinti).

U školi je toliko savladao staroslovenski i crkvenoslovenski da je uspešno preveo roman iz naše srednjovekovne književnosti o Aleksandru Velikom Makedonskom, na savremeni srpski jezik. Ovaj prevod štampan je u štampariji Gige Jovanovića u Novom Bečeju, koji je bio i izdavač.

Po završetku učiteljske škole, prvo mesto službovanja bilo mu je malo banatsko selo Potporanj kod Bele Crkve, gde je proveo samo godinu dana, a već u jesen 1909. dolazi za učitelja u Novi Bečej.

Od odlaska u Novi Bečej, pa sve do završetka prvog svetskog rata 1918. godine bio je učitelj srpske veroispovedne osnovne škole, a uz to i nastavnik Mađarske državne građanske škole (polgarije), gde je predavao crtanje i pevanje i dirgovao đačkim horom.

Po priključenju tih krajeva Jugoslaviji (Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca) 1918. dugo je bio učitelj i upravitelj osnovne škole u Novom Bečeju, a i dalje nastavnik Državne građanske škole.

Kada su u Novom Bečeju otvoren Harkovski institut (Ruska ženska gimnazija) 1920. godine i četiri godiine kasnije (1924) Privatna, s pravom javnosti, mešovita puna realna gimnazija, Žarko postaje nastavnik i u jednoj i u drugoj školi.

U periodu od 1925. do 1930. godine Žarko je sreski školski nadzornik novobečejskog sreza. S tog položaja je smenjen, jer se nije odazvao pozivu narodnog poslanika, za srez novobečejski Dimitrija Vujića, da se angažuje kao agitator u predizbornoj kampanji.

Nije prošlo mnogo vremema od izbora, a vlasti ga premeštaju za učitelja u selo Aleksandrovo (Velike Livade). Pored protesta u Ministarstvu prosvete u Beogradu, za nanetu nepravdu, morao je preći u Aleksandrovo.

U Aleksandrovu je ostao kratko vreme, jer je uz pomoć prijatelja uspeo da se penzioniše i da mu suprugu Saru vrate za učiteljicu u Novi Bečej. Ponovo je u Novom Bečeju, ali sada slobodan da se prihvati i novih društvenih zadataka.

Nije Žarko bio samo učitelj i nastavnik i nije njegov doprinos bio samo na planu prosvete, već je njegova aktivnost bila razgranata.

Za njega se bez preterivanja može reći da je bio svestran. Radio je kao sekretar Udruženja zanatlija za srez novobečejski, bio je za sve vreme svog boravka u Novom Bečeju, sekretar Urbarijalne zajednice, tajnik Srpske pravoslavne crkvene opštine, a posle moratorijuma seljačkih dugova (1932/33) preuzeo je vođenje (upravnik) zemljoradničke zadružne štedionice u Novom Bečeju. Uz sve to daje privatne časove iz violine.

Kad se uzme u obzir njegovo učešće u radu svih škola u Novom Bečeju, počev od osnovne, građanske, Harkovskog instituta pa do privatne gimnazije, zatim vođenja poslova nabrojanih udruženja i organizacija, nameće se pitanje: kada je taj čovek bio slobodan i da li je uopšte imao vremena za porodicu, lični život i odmor? Imao je vremena i stizao je da se posveti porodici, da zadovolji svoje hobije i da stalno bude vedar i nasmešen.

Čvrsto opredeljen kao Jugosloven, postao je član sokolskog društva i učestvovao u svim njegovim javnim manifestacijama u sletovima.

Žarko je i horovođa sokolskih horova i s njima učestvuje na sletskim takmičenjima. Hor kojim je rukovodio bio je jedan od najboljih u Banatu, a u Bečkerečkoj župi redovno je osvajao drugo mesto. Za svoj rad u sokolstvu dobio je, pored znački, više medalja i pehara, a izabran je i za starešinu Sokolskog društva.

U periodu dok je bio starešina Sokolskog društva osnovan je i fudbalski klub Soko, čiji je on prvi predsednik. U prvim godinama posle prvog svetskog rata nije bilo ozbiljnije priredbe ili akademije čiji organizator nije bio Žarko.

Pored toga što je bio predavač i što je, po pravilu, govorom otvarao priredbe, nastupao je sa svojim horovima i kao solopevač ili kao violinista. Bavio se i scenografijom, pa su kulise koje je on naslikao korišćene na svim pozorišnim predstavama Srba diletanata u Novom Bečeju sve do drugog svetskog rata.

Još prve godine, po dolasku u Novi Bečej, postao je horovođa Srpskog crkvenog pevačkog društva. Ovaj hor je pojao Mokranjčevu liturgiju u crkvi, a učestvovao je i na mnogim akademijama i priredbama.

Kasnije, posle prvog svetskog rata, 1918. godine Žarko osniva Zemljoradničko kulturno-umetničko drutštvo Omladinsko kolo. On je vodio hor tog društva, bio je reditelj, scenograf amaterskih pozorišnih predstava i bibliotekar.

Podizanje kulture, smatrao je za svoj najvažniji zadatak. Zato se upustio u ozbiljan poduhvat, da u Novom Bečeju stvori filharmoniju.

U dogovoru s horovođom ruskog ženskog hora Harkovskog instituta, Jakovom Pavlovićem-Kobecom, koji je bio kao i Žarko, odličan violinista, okupili su skoro sve građane koji su znali da sviraju i otpočeli s radom. Prvo delo koje su pripremili bila je uvertira za operu Seviljski berberin Rosinija.

Filharmonija je nastupila na jednom koncertu, ali i pored velikog truda nije naišla na očekivani odziv publike, pa je Žarko vrlo osetljiv za ukus publike došao do zaključka, da je to veliki skok koji Bečejci nisu mogli da prihvate, i filharmonija se ugasila.

Vatrogastvo zauzima posebno mesto u životu Žarka Čiplića. Posle penzionisanja posvetio se vatrogastvu, koje će u njegovom daljem životu, naročito po odlasku iz Novog Bečeja, biti osnovna životna preokupacija.

Žarko se učlanio u Dobrovoljno vatrogasno društvo u Novom Bečeju i postao jedan od najaktivnijih članova. Takav njegov rad, a i njegova velika popularnost, doveli su ga na položaj starešine društva. Pod njegovim rukovodstvom društvo je napredovalo i bilo isticano kao primer discipline i dobre organizacije.

Zahvaljujući svom radu u Vatrogasnom društvu u Novom Bečeju, postao je zapažen i u vatrogasnim krugovima širom Vojvodine i izabran je za sekretara Saveza dobrovoljnih vatrogasnih društava Vojvodine u Novom Sadu.

Oduševljen vatrogastvom i priznanjem, a pošto mu se sin Bogdan već nalazio u Novom Sadu kao profesor gimnazije, Žarko je smogao snage da se 1939. godine rastane s Novim Bečejom, u kojem je proveo punih trideset godina i poklonio mu sav svoj mladalački entuzijazam i životnu energiju i preseli se u Novi Sad.

Ostalo je u Žarku još mnogo snage i on s puno žara radi i posle drugog svetskog rata u vatrogastvu. Izabran je za potpredsednika dobrovoljnih vatrogasnih društava Srbije, a posle nkoliko godina provedenih na položaju načelnika Odeljenja vatrogasne milicije u Sekretarijatu unutrašnjih poslova Vojvodine, prelazi u Beograd na istu dužnost u SR Srbiji, gde ostaje do penzionisanja.

Žarko je bio izuzetno savestan, tačan i uredan čovek, kako na poslu tako i u privatnom životu. Svim poslovima pristupao je s maksimumom savesti. Na poslu je bio do krajnosti ozbiljan i u ponašanju s ljudima odmeren. Sama njegova fizička konstitucija, visok i snažan, s uvek pomalo nasmejanim izrazom lica, ulivala je poverenje ljudi da mu se mogu u svako doba obratiti i zatražiti od njega pomoć koju je on rado i nesebično pružao. S takvim svojiim osobinama i neiscrpnom radnom energijom bio je jedan od najpopularnijih ljudi u Novom Bečeju i Vranjevu, pa i u novobečejskom srezu.

Savesno i tačno obavljanje svih poslova i zadataka govori da se radilo o jednom izvanrednom organizatoru koji je umeo da rasporedi i uskladi svoje snage i vreme. Gde god je radio, uživao je najviši ugled i bio autoritet kod svojiih saradnika.

U porodici je bio blag, ali za decu vrhunski autoritet — kako je to u jednom razgovoru rekao njegov sin Bogdan. Žarko se s velikom Ijubavlju bavio slikarstvom. Ono mu je bilo potreba i najdraži vid odmora u trenucima slobodnog vremena. Slikao je pejzaže, mrtvu prirodu i ikone.

Među najlepše ikone koje i danas neke novobečejske porodice čuvaju, spadaju one koje je naslikao Žarko Čiplić. I u toj oblasti Žarko je bio narodni učitelj, spreman da pomogne svakom, ko je pokazao interesovanje za slikarstvo. Pored svojih đaka u građanskoj školi i gimnaziji, kod njega su scenografiju i pisanje firmi učili Boža Dujin i Paja Garčev, koji su stečena znanja široko koristili za dekoraciju pozornica u Vranjevu i pisanje firmi u Novam Bečeju.

Žarko Čiplić je bio sazdan od talenta i velike životne i radne energije, pa zato i nije mogao da shvati da se može živeti bez rada. Kada mu je saopšteno, 28. januara 1958. godine, da je penzionisan u sedamdesetprvoj godini života, njemu je pozlilo i istog dana uveče je izdahnuo.

 

Dr Vladimir Glavaš

Rođen je 1834. godine u bogatoj vranjevačkoj porodici, od oca Pavla (Pavela) i majke Perside rođene Čorbakov, čiji su preci bili, srpski graničari Potisko-pomoriške vojne granice a nisu otišli u carsku Rusiju posle njenog razvojačenja 1751. godine, već osnovali Franjevo, koje je preko vek i po bilo u sastavu Velikokikindskog dištrikta sa posebnim carskim privilegijama.

Vranjevo je postalo jedano od glavnih centara izvoza banatskog žita, a mnogi Vranjevčani veoma brzo su se obogatili među kojima su bili i Glavaševi.

Jedan od njih bio je i Vladimirov otac koji je trgovao u Požunu (Bratislavi) gde je svog sina dao na škole gde je licej pohađao 1851. godine, a gimnaziju sledeće dve godine.

Prava je studirao u istom gradu, a doktorirao je 30. oktobra u Pragu 1862. godine. U vreme svog školovanja družio se najčešće sa kasnije čuvenim Jovanom Jovanovićem Zmajem.

Posle doktoriranja vraća se u svoje Vranjevo gde pokušava da se bavi advokaturom, ali od nje ubrzo odustaje jer se taj posao nije uklapao u njegova moralna načela i posvetio se staranju o svom velikom imanju. Visoko moralan, čestit i human ne malim prihodima i hranom pomagao je vranjevačku sirotinju, ali i nacionalnu borbu Srba u Austro-Ugraskoj i Srba na balkanskom prostoru. Politikom se nije posebno bavio, ali su u ovu njegovu kuću rado dolazili Svetozar Miletić, Đura Jakšić, slikari Aleksići i drugi.

Kao bogati okoreli neženja svoj novac ulagao je u najstariju kulturnu instituciju Srba Maticu srpsku čiji je bio jedan od velikih dobrotvora i počasni član. U istoriji ove ustanove zabeleženo je da je on 1901. godine za njen rad i izdavačku delatnost priložio hiljadu kruna, a primera radi, mladi dr Gedeon Dunđerski, sin Lazarev, budući predsednik Matice "svega" 400. Od 1906. godine bio je jedan od 99 priložnika među kojima je bio i Stevan Sremac.

Kao prenumerant na sva Matična izdanja dobijao je obavezni primerak, a 1907. godine, teško bolestan, obavestio je knjigovođu Starobečejske banke Mladena Narandžića da i te godine pošalje Matici 1000 kruna i zamolio ga da ona njemu više nešalje obavezni primerak već Učiteljskom zboru vranjevačke škole. Umro je u Vranjevu 3 februara 1909. godine po starom kalendaru, kako je zabeleženo u protokolu umrlih od srčane bolesti. Sahranjen je sledećeg dana uz velike počasti koje mu je odao ne samo Crkveni odbor Vranjevački na čelu sa predsednikom Obradom Bunjevačkim u kojem su bili gotovo svi najviđeniji domaćini vranjevački: Miloš Lalić, Miloš Vlaškalin, Vita Veselinov, Luka Glavaški, Omer Stanković, Stevan Bočarski, Vasa Vujackov, Toša Blažin, Mladen Mišić, Nenad Petrović, Manojlo Popović, Rada Dujin-Nešić, Jova i Ljuba Boberić, Neca Tašin, Stevan Petrović, Paja Glavaški, Živko Ivančev, Milutin Pajić, Rada Vaščić, Milić Nešić, Miloš Koledin i Isa Garčev. Pogreb je obavio vranjevački protojerej paroh Miloš Gojković i paroh Mladen Boberić uz crkvenu pevačku družinu na čelu sa horovođom Mitom Vasićem.

Prof. dr Aleksandar Kasaš


Priča o Gigi Jovanoviću (1875. - 1944.)

Priča o Gigi Jovanoviću počinje njegovim dolaskom u Novi Bečej. Godina koja to obeležava je 1898. Gigu tada u Novi Bečej dovodi Jovan Radak, štampar iz Kikinde, koji otvara filijalu svoje štamparije i knjižare.

Gigi je poverio rad u knjižari i štampariji, što je učinilo da Giga stekne znanje i iskustvo u ovim poslovima, osamostali se, preuzme Radakovu knjižaru i štampariju, te postane njen vlasnik.

Njegov žig štampara nalazi se pre svega na kancelarijskom materijalu koji su koristili sudovi, opštine, škole i trgovine. Štampao je i knjige kraćeg sadržaja, kao i plakate.

Gigine plakate su pozivale na igranke i balove i nagoveštavale kompletna kulturna zbivanja Novog Bečeja i Vranjeva. Takođe je bio i najveći izdavač novobečejskih razglednica, ali ih nije on štampao. Ostaje pitanje da li samo čista sposobnost i poslovna nadarenost, ili i nešto drugo, što Gigi ne bi išlo na čast, daje mu puno svojinsko pravo nad knjižarom i štamparijom.

U svakom slučaju Giga Jovanović postaje viđen Novobečejac, aktivan i prisutan u svemu što je Novi Bečej karakterisalo i obeležavalo u tom vremenu.

Izgledom besprekoran, elegantan, kompletan u detaljima koji su značili status, dugobrad, sa jakom dozom sigurnosti u sebe, neodređene samouverenosti, u svakom slučaju zapadao je za oko.

Šta sledi dalje? Giga Jovanović je 1910. godine stekao vlasništvo nad nedeljnim listom – Turski Bečej (Törökbecse). Način je viđen i interesantan.

Jedne noći kartajući se sa Gigom Jovanovićem, Jene Laslu, vlasniku lista Turski Bečej (inače Giginom knjigovođi), sreća na karti je okrenula leđa, i do zore je izgubio svoj list. Novi vlasnik nedeljnika Turski Bečej, Giga Jovanović, ostao je u obavezi da Lasla zadrži za glavnog urednika, sve dok je list u njegovom vlasništvu.

Gigi, koji je polako prelazio u klerikalne vode, stil pisanja glavnog urednika nije odgovarao (otvoreno pisanje i kritika viđenih i javnih ličnosti). Da bi mogao da smeni Lasla napravio je savez sa dr Jožefom Kencelom i Arturom Ambrušem, sveštenikom, kao da su oni postali novi vlasnici nedeljnika. Sada nije bilo prepreke da se glavni urednik Laslo B. Jene otpusti, što je i učinjeno.

Godina 1920. karakteriše Gigin poslovni uspeh – imenovanjem za generalnog direktora Turskobečejske štedionice, što ostaje punih 24 godina, do kraja svog života.

Sasvim potvrđen u poslovnom svetu, pridodaje sebi i druge obaveze: dugogodišnji je predsednik Dobrovoljnog vatrogasnog društva i glavni starešina udruženja "Sokola".

Ono čime se još bavio, a bilo je ujedno i dar i ljubav, je cvećarstvo. Kuća u kojoj je živeo, u ulici Vojvode Mišića, sada Petra Drapšina (na mestu sportske hale), bila je prepuna cveća. Cvećarsku baštu i staklenik je imao na uglu Maršala Tita i Petefi Šandora, a baštu na mestu gde se sada nalazi silos.

Jedan je od retkih u Novom Bečeju koji je posedovao svečana karuca, i karuca za lov, jednopreg za donošenje štampe sa železničke stanice, automobil.

Gospođi Nataliji Marić ostao je u sećanju kao "vrlo elegantan, izuzetan plesač" i kako je još rekla "voleo je da se ističe i voleo je da se fotografiše". Takođe se seća Svetosavskog bala 1931. godine, gde je sa Gigom otvorila ples igrajući valcer.

Godine koje je proveo u Novom Bečeju doživele su razne promene. Dešavanja su uticala na ljude, povređujući ih, gurajući ih napred ili vukući ih dnu.

Giga, na svoj način vrlo prilagodljiv, odolevao je talasanju tog vremena i naravno opstao. U privatnom, porodičnom životu, dešavanja nisu imala jaku uzlaznu liniju. Oženio se rođakom Jovana Radaka, gospođicom Branislavom Tajsić iz Starog Bečeja 1902. godine.

Ženu je izgubio kratko posle rođenja sina Miše. Giga se više nije ženio, a brigu o sinu preuzima sestra Sofija. Tužan događaj usledio je u Giginom životu 1920. godine, kada mu umire sin Miša. Gubitak sina jedinca, učinio je da se Giga krajem dvadesetih razboli i do kraja života potpuno posveti poslu.

Giga Jovanović je umro 08. januara 1944. godine. Od kuće do crkve kovčeg su nosili na rukama. Do groblja kovčeg sa Gigom odnela su vatrogasna kola u koja su bila upregnuta dva mrkova. Devet sveštenika prisustvovalo je svojom službom sahrani. Kažu da je taj dan bio jako hladan i snežan.

Sigurno o Gigi nije sve rečeno, a možda je i sasvim dovoljno. U svakom slučaju, ovoliko samo radi podsećanja ili pak upoznavanja.

Karolj Andre


Gróf Leiningen - Westerburg Károly (1819-1849)

Grof Karolj Leiningen od Westerburga izdanak je čuvene aristokratske porodice iz Hesena čije poreklo možemo pratiti od kraja XI veka. Rodbinske veze imala je čak i sa engleskom kraljevkom kućom, preko kraljice Viktorije. Porodicu Leiningen obeležavala je činjenica da su mnogi njeni članovi stvarali vojničku karijeru u Habsburškoj monarhiji.

Jednog dana, u Beču, na carskom balu Karolj Leiningen sreo se sa svojom budućom suprugom novobečejskom groficom Alizom Sisanji sa kojom će sklopiti brak 1844. u Požunu. Miraz sedamnaestogodišnje mlade bio je 2000 jutara zemlje u novobečejskom ataru. Aliza je bila jedna od tri unuke Pavla Hadžimihajla, bogatog grčkog cincarskog trgovca koji je 1798. godine sa 10.000 jutara zemlje kupio novobečejski spahiluk na licitaciji od austrijske krune. Njene sestre bile su Kler i Konstans.

Dolaskom u Novi Bečej mladi par započinje da vodi veleposed. Ne malu pomoć u tome imali su od porodice Feher koja im je davala korisne savete, posebno Laslo Feher koji je u arendu držao mnogo zemlje, a poznat je bio i po tome što je prvi u Habsburšku monarhiju, odnosno u Novi Bečej, doneo vršilicu iz Engleske. Aliza je sa Karoljem Leiningenom imala dvoje dece. Ćerka Liza rodila se 1845, a zatim sin Armin 1848. Alizina sestra Kler bila je udata za Lipota Rohoncija i živla je na Bisernom ostrvu, a Konstans je bila udata za sa veleposednika Đulu Urbana. U to vreme, društvo ovim porodicama, ne samo u balovima, lovu i drugom, pravili su veleposednici Karačonji iz Beodre i baron Ciril Bilot iz Tobe.

Izbijanjem revolucionarnih događaja u Mađarskoj 1848. Karolj Leiningen, kao austrijski oficir, morao se odlučiti da li će braniti interese Mađarske ili će i dalje služiti austrijskoj careini. Odlučio se za prvu varijantu, kao i njegov šogor Lipot Rohonci, te se priključuje mađarskim jedinicama Janoša Damjanića, gde je pri kraju 1848. godine unapređen u majora. Posle više borbi sa Srbima, posebno kod Jarkovca unapređen je u majora, da bi jula 1849. postao general. Posle ruske pomoći austrijskoj carskoj vojsci u gušenju mađarske pobune i bitke kod Vilagoša, mađarska revolucionarna pobuna bila je ugušena. U početku je izgledalo da Rusi neće Austrijancima predati mađarske pobunjene generale među kojima su pored Karolja Leiningena, bili još: Kiš Erne, Poeltenberg Erne, Dessewffy Jožef, Aulich Lajoš, Lahner Đerđ, Terk Ignac, Gašpar Andraš, Nađsandor Jožef, Schweidel Jožef, Knezić Karolj, Damjanič Janoš i Lazar Vilmoš su prebačeni u kazamate u Aradu.

Smrtna presuda pročitana 5. oktobra 1849. godine ujutro u 7 časova, a presuda izvršena sutradan ujutro u 6 časova. Četvorica generala su pogubljena streljanjem dok je nad devetoro generala presuda izvršena vešanjem. Leiningen je bio po redu peti nad kome je smrtna presuda izvršena. Zanimljivo je istaći da je telo svog šogora Đula Urban tajno preneo i sahranio na svom imanju, a kasnije preneto u kriptu jedne crkve 1876. godine. Tek 1974. godine vraćeni su njegovi posmrtni ostaci u Arad da počiva sa svojim mučenicima.

Novobečejci su se svom čuvenom zetu odužili tek 17. septembra 1911. godine kada je u parku u centru grada otkriven bronzani spomenik kojeg je izradio čuveni mađarski skulptor Bele Radnai. Na postolju je pisalo: „Grof Karolj Leiningen od Westerburga mađarski general koji je u Aradu za oslobođenje svoje nove domovine 6. oktobra 1849. godine kao mučenik pogubljen".

Posle Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevine SHS spomenik je uklonjen iz centralnog parka i sklonjen u podrum opštinske zgrade. Prilikom preseljenja Opštinske uprave 1944. godine u Šlezingerovu kuću ( današnja upravna zgrada Potisja ) prenet je i Leiningenov spomenik. Posle toga spomenik je ostavljen zaključan u dvorišnoj šupi.

Prilikom rušenja tih nuzprostorija 1954. godine novobečejski arheolog i muzealac Šandor Nađ, znajući umetničku i istorijsku vrednost spomenika obavestio je Zavod za zaštitu spomenika i kulture NR Srbije „da je Leiningenov spomenik od neprocenjive vrednosti" još uvek netaknut. Na žalost, prema nekim svedočenjima, intervencijijom novobečejskog državnog tužioca spomenik je dat mesnom fudbalskom klubu, čija uprava je naložila da se on uništi i proda skupocena bronza zrenjaninskom otpadu, a za dobijene pare kupi sportska oprema.

Karolj Andre, tekst napisan prema feljtonu Zoltana Kalapišakoji je izlazio u Magyar Szó-u od 6. do 8. oktobra 1995.


Portret novobečejske grofice

U porti katoličke crkve u Novom Bečeju otkrivena je 10. oktobra 2009. godine bista znamenitog novobečejskog zeta, grofa Leingen Vesterburg Karolja (1819-1849), jednog od trinaestorice aradskih mučenika koji su posle poraza mađarske revolucije 1848/49. pogubljeni 6. oktobra 1849. godine.

Novobečejci su mu u centru mesta u vreme Austro-Ugarske podigli velelepni spomenik 1911. godine koga je izradio čuvni vajar Bela Radnai.

Posle Prvog svetskog rata on je uklonjen. «Preživeo» je i Drugi, sklonjen od očiju javnosti, a završio je u zrenjaninskoj livnici polovinom XX veka.

Kao novobečejski zet postao je ženidbom sa groficom Elizabetom Šišanji. Ona je bila unuka bogatog trgovca Pavla hadži Mihajla koji se oženio trinaestogodišnjom Klarom Papapulizio i koji je 1782. godine kupio novobečejski spahiluk koji je iznosio nekih desetak hiljada jutara.

Imali su čak osmoro dece, dva sina i šestoro ženske dece. Vremenom se porodica toliko obogatila da je 1827. godine čak otkupila grofovsku titulu i promenila prezime u Šišanji (Sissány).

Nikola je imao tri kćeri: Klaru koja se udala za Lipota Rohoncija, Konstancu i najmlađu Elizabetu (1827- 1898) koja se sa Leinengom Vesterburg Karoljem upoznala u Beču na jednom balu, a venčali se u Bratislavi 1844. godine. U miraz mu je donela dve hiljade jutara zemlje.

Baveći se više od četvrt veka istorijom Novog Bečeja i Vranjeva, do sada nisam imao prilike da pronađem fotografiju ove bogate novobečejske miradžike. Znajući da istražujem istoriju rodnog mesta, sada kolega sa Fakulteta, a nekadašnji moj profesor veliki erudita Prof. dr Peter Rokai doneo mi je jednu knjigu iz Budimpešte. Na moje veliko iznenađenje u njoj se nalazi, na čitavoj stranici, portret u koloru ove prelepe novobečejske grofice čijim objavljivanjem činimo da bude dostupna široj javnosti, pre nego se pojavi moja knjiga o Novom Bečeju i Vranjevu.

Prof. dr Aleksandar Kasaš


Joca Savić

Joca Savić se rodio u Novom Bečeju 10. maja 1847. godine. Tek što je krenuo u školu morao je da se preseli u Beč /1854./, gde je njegov otac pokušao da se afirmiše u trgovačkom poslu.

Majka mu je bila rođena Bečlijka. Njoj treba da zahvali za izvanredno poznavanje nemačkog jezika, a ocu Vasi za veliki patriotizam i odanost srpskom poreklu i srpskoj pravoslavnoj veri.

U Beču je pohađao realku „Sveti Jovan” i pripremao se za poziv arhitekte. Tokom školovanja pokazao je veliko interesovanje za pozorište, posebno glumu. Ubrzo je bio u prilici da pokaže svoj glumački talenat. Bilo je to prvi put 30. aprila 1865. godine. Joca Savić je nastupio u dobrotvornoj đačkoj predstavi Šilerovih razbojnika u ulozi junaka Karla Mora.

Usledili su angažmani u pozorištu u Bazelu i Sankt Galenu, zatim u Augzburgu, odakle je dolazio na gostovanje u Minhen. U Vajmar ga je pozvao ugledni reditelj Franc Dingelštet. Joca Savić je angažovan kao stalni član Dvorskog pozorišta velikog Vajmarskog vojvodstva od 1. jula 1867. godine. U Vajmaru je Savić odigrao veliki broj uloga /oko 200/, većinom mlađih junaka i ljubavnika, poglavito u ozbiljnim , ali i komičnim komadima.

Obdaren muškom lepotom i prijatnim glasom , negovanih i kultivisanih manira,neobično inteligentan i svestrano obrazovan, stekao je veliki ugled kod pozorišne uprave i vajmarske publike. Zahvaljujući pomenutim vrlinama poveravane su mu i režije pojedinih komada. Posle prvih rediteljskih uspeha u vajmarskom pozorištu Savić se pred kraj svoje glumačke karijere sve češće opredeljivao za režiju.

Iz Vajmara Savić odlazi 1884. godine, najpre za upravnika znamenitog pozorišta u Manhajmu, Šilerovom rodnom gradu, da bi se zatim 1885. godine odazvao pozivu Kraljevskog dvorskog i nacionalnog pozorišta u Minhenu i preuzeo položaj reditelja u drami. Tada počinje bogati i raznovrsni minhenski period njegovog umetničkog stvaranja.

Joca Savić je umro u Minhenu 7. maja 1915. godine. Sahranjen je 10. maja na dan svog rođenja, na gradskom groblju u Švabingu, u aleji zaslužnih građana.


JOSIF MARINKOVIĆ (1851 - 1931)

Vranjevo kao mesto početka umetničkog razvoja kompozitora Josifa Marinkovića

U vreme rođenja i godinama detinjstva i mladosti Josifa Marinkovića. Vranjevo je bilo najrazvijenije i najbogatije naselje velikokikindskog Dištrikta.

Nalazeći se na plovnom rukavcu reke Tise, ono je bilo mesto žive trgovinske razmene. Tu se nalazio veliki sabirni magacin za izvoz žitarica, pa su proizvođači susednih sela tu dovozili i prodavali svoje proizvode, a isto tako i kupovali raznovrsnu robu drugih proizvođača.

Sve to je stvaralo interese, pre svega trgovaca i zanatlija, da se tu naseljavaju i obavljaju svoje poslove.

Kao relativno novije naselje, svojim širokim, pravim i lepim ulicama na uzvišenom terenu, Vranjevo je takođe privlačilo nove stanovnike, te se broj stanovnika u mestu kretao između šest i šest i po hiljada stanovnika.

Svojom dinamikom razvoja Vranjevo je, ubrzo posle osnivanja Dištrikta, postalo drugo mesto po veličini u njemu, posle Kikinde i po mnogim znacima se isticalo. Tako je još 1758. godine zabeleženo da je srpska osnovna škola u Vranjevu imala isti broj đaka kao i kikindska.

Posebno je zapaženo veliko interesovanje vranjevačkih porodica za školovanje dece, naročito u XIX veku, kada se školovanje u srednjim školama ustalilo, a počelo i na visokim školama.

Najistaknutija srednja škola vojvođanskih Srba, somborska Preparandija, u doba kada ju je Marinković pohađao, imala je više đaka iz Vranjeva nego iz svih drugih mesta u okolini.

Iz podataka datih u upisnici, u periodu između 1860. i 1874, poznata su imena sledećih učenika iz Vranjeva: Sava Rajković, Lazar Josimović, Stevan Dušan Knežević, Mladen Belić, Josif Marinković, Arkadije Popović i Dušan Knežević.

Učenici iz Bečkereka bili su: Andrej Kirilović, Aron Aršinov, Jovan Dimitrijević i Toma Mirč; iz Melenaca: Mihail Jovanović, Sima Monašević, Pavao Tanezović; i, iz Kumana, Jovan Borjanov.

U to doba Vranjevčani su se pojavili na visokim školama, učeći pre svega glavne nauke u Požunu, a najpoznatiji su: Dr Vladimir Glavaš, Mladen Mađarević i Mija Vlaškalin.

Oni su u vreme studija organizovali druženja sa svojim kolegama, među kojima su bili Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić i drugi.

Ovi pravnici su ostali u Vranjevu i Novom Bečeju, gde su vršili advokatsku praksu.

Školovani ljudi i omladina Vranjeva doprinosili su veoma bogatoj kulturnoj atmosferi, što je produkovalo snažnu pozorišnu delatnost.

Iz nje je lroisteklo stvaranje amaterskih pozorišnih družina, a kasnije i profesionalnih pojedinaca, čak i putujućih pozorišta. Takvo je bilo profesionalno putujuće pozorište Dušana Kneževića, koje će se preobraziti u novosadsko Narodno pozorište. Iz istog takvog putujućeg pozorišta Aleksandra Popovića iz Vranjeva nastalo je somborsko Narodno pozorište.

Vredno je podsetiti se imena glumaca koji su obeležili drugu polovinu XIX veka: Jovan Knežević-Caca, Aleksandar Popović, Stevan Đekić i znamenite porodice sveštenika Luke Popovića, koja je srpskom pozorištu dala glumice Draginju, Ljubicu, Jelisavetu-Jecu, Sofiju i Katarinu, kao i glumce Paju i Lazu. Dalje, tu su: Nikola Zorić, Teodora-Toda Boberić, Vojislav Turinski i Aleksandar Nešić-Tucaković.

Nije neobično što su u takvo Vranjevo dolazili i visoki intelektualci. Iz jednog zapisnika Opštinskog Poglavarstva Vranjeva iz 1862, može se pročitati da se na konkurs za izbor jednog opštinskog lekara prijavilo čak šesnaest kandidata, a na konkurs za babicu šest kandidatkinja.

U ovom živom i veoma aktivnom mestu, sa bogatom poljoprivredom, zanatima i trgovinom, tokom XIX veka je bilo moguće izgraditi novu pravoslavnu crkvu, Opštinsku kuću i sedam novih školskih zgrada. To i takvo Vranjevo proglašeno je varošicom i dobilo pravo na dva vašara godišnje.

Ovo je opšta slika Vranjeva u XIX veku i u njemu je živela i porodica Josifa Marinkovića, bez obzira na to što je imala veliko imanje u Kikindi. Interesantna je činjenica da se boravak ove porodice u Vranjevu može vezati za postojanje Dištrikta, jer se još deda Josifa Marinkovića doselio u Vranjevo, a odlazak iz Vranjeva se poklapa sa ukidanjem Dištrikta. Jovan Marinkov, Josifov otac, bio je jedan od dvadeset pet opštinskih poglavara, te je moguće da je bio na funkciji između centra Dištrikta i samog Vranjeva.

Sve su ovo znaci vezanosti porodice Jovana Marinkova za Vranjevo, a to će biti očigledno i u životu mladog Josifa u vreme školovanja. Naime, on je sve raspuste provodio u Vranjevu i, kada je završio gimnaziju, živo je učestvovao u kulturnom životu mesta sa svojim "besedama", tj. muzičko-literarnim priredbama, kao i svojim horom sugrađana koji je pevao u crkvi.

Dakle, u takvoj sredini, na najprometnijem delu glavne ulice, nalazila se kuća Josifove porodice, te je on od malih nogu posmatrao sve javne i kulturne događaje i oni su ga snažno privlačili.

Život porodice Marinković je bio lep i skladan i muzika je u njemu imala velikog udela. Josif je imao dve sestre i dva brata i svi su bili muzikalni. Otac je rado svirao i pevao uz tamburu, a majka uz gitaru. Sva su se deca rado uključivala u muziciranje. To znači da je Josif od malih nogu bio obuzet muzikom i da je veoma često rado svirao i pevao. Kako je sam napisao u pristupnici za člana Srpske kraljevske akademije 1907. godine: "Samoučki sam svirao u svaki instrument koji bi mi do ruku dolazio. Tako svirao sam: tamburu, gitaru, harmoniku i klavir. Neki put sviram, a ni sam ne znam šta i kad bi me upitali šta sviram, ja bih odgovorio: "Pa, tako mi došlo..."

Poseban i značajan uticaj na formiranje njegove muzičke ličnosti imala je strina, tokom poseta stricu Arkadiju u Beogradu. Po rođenju Ruskinja, ona je svirala dobro klavir, a poznavala je mnoge umetničke kompozicije, posebno operske arije koje je rado pevala, uz klavir, učeći ga da je muzika uzvišena umetnost. Sve je to imalo snažnog uticaja na njegovu romantičnu dušu.

Tako se u njegovim mislima i željama od same mladosti učvrstila odluka da će mu muzika biti životni poziv. Zbog te želje morao je voditi dugu i upornu borbu, jer se otac nije mogao složiti sa takvim opredeljenjem. On nije mogao zamisliti svoga sina kao one muzičare koje je mogao viđati po gradovima i selima, a koji su uglavnom živeli od malih i neredovnih prihoda, dok je njegov sin mogao bezbrižno živeti na imanju u Kikindi.

Porodica je želela da Josif, kao najstariji sin, stekne što potpunije obrazovanje. Zato ga je, posle završena tri razreda osnovne škole u Vranjevu, otac odveo da nastavi školovanje u Petrovaradinu. To je bila škola na nemačkom jeziku, te je Josif u takvoj sredini morao da se služi ovim jezikom. Stanovao je kod svog učitelja koji je bio i kantor u crkvi i u kući imao harmonijum. To je za Josifa bila odlična prilika da se dobro uputi u sviranje na ovom instrumentu.

Volja za sviranjem na harmonijumu bila je tolika da je, kada se njegov stanodavac u toku školske godine preselio na majur, Josif bez znanja svoje porodice ostao sa njim, te je svakog dana pre i posle podne morao pešice ići sa majura u Petrovaradin. Pošto do Vranjeva dugo nisu stizala njegova pisma, otac je doputovao u Petrovaradin i zatekao stanje koje mu se nije svidelo. Naime, niti mu se svidelo svakodnevno pešačenje po svakojakom vremenu, niti mu se svidela ovakva ljubav prema muziciranju. Josif je, dakle, morao promeniti stan i rastati se sa instrumentom, ali njegova odanost muzici nije ni najmanje popustila, već naprotiv—usmeravala ga je ka školama u kojima se uči posebno muzika.

Nastavak škole, tj. gimnazije nije moglo biti u Petrovaradinu, jer se otac plašio da će se nastaviti druženje sa muzikom, a on nije mogao da zamisli da se njegov sin opredeli za tako nesiguran poziv sa slabim prihodima, dok mu je porodično imovinsko stanje omogućavalo mnogo sigurniji život. Zato ga je preselio u Novi Vrbas i Novi Sadi, najzad, u Kikindu, gde je završio treći razred gimnazije. Tokom školovanja u Petrovaradinu i Novom Vrbasu, Josif je savladao nemački jezik, što će mu kasnije biti od koristi, naročito kada se, kao već profesionalni horovođa 1886. godine bude uputio u Beč radi stručnog usavršavanja.

Posle završetka trećeg razreda gimnazije, mladi Josif je želeo da nastavi školovanje u nekoj od škola u kojima se izučavala muzika, ali otac je bio protiv toga. Zbog toga je kod kuće proveo period od 1866. do 1870. godine, nadajući se da će inak ostvariti svoj cilj. U monografiji o Marinkovićevom životu i delu Vlastimira Peričića nailazimo na podatak da je Josif imao želju da se upiše u neku školu koja nije isključivo muzička, ali gde se muzika izučavala kao jedan od predmeta. U tome mu je pomogao slučajan susret sa grupom mladića koji su vrlo lepo svirali i pevali na jednoj svadbi u Vranjevu. Kada ih je pitao gde su se za to osposobili, oni mu rekoše da su đaci somborske Preparandije (Učiteljske škole), u kojoj se tada najpotpunije učila muzikau odnosu na druge srpske škole. Odmah je odlučio da će Preparandija biti škola u kojoj će nastaviti obrazovanje. Kada je to saopštio roditeljima, oni se nisu mnogo protivili, jer su smatrali da će ga učiteljski poziv odvojiti od preterane želje za muzikom.

To se nije dogodilo; naprotiv, on se tamo susreo sa mladim nastavnikom muzike, Karelom Blažekom, koji je samo koju godinu bio stariji od njega i koji ga je jednostavno prihvatio kao svog stručnog saradnika. Na drugoj godini Blažek mu je poveravao samostalne pripreme kolega za javne muzičke priredbe ili "besede", koje su đaci organizovali više puta tokom godine. Posebno je značajna bila "beseda" priređena 1872. godine, jer su na njoj izvedene Marinkovićeve samostalne kompozicije: horske Ustajte, braćo! i Smeša srpskih pesama, kao i Banatsko kolo i Svatovac koje je autor izveo na harmonijumu. Ovoj priredbi su prisustvovale Marinkovićeve majka i sestra i do suza bile ganute velikim aplauzom i pohvalama koje su sa svih strana slušale od Josifovih kolega. Tim pohvalama se posebno pridružio nastavnik Blažek, te su majka i sestra, po povratku u Vranjevo, sa divljenjem pričale ocu o uspehu i to je doprinelo da on, posle dugog navaljivanja, pristane da se Josif uputi u Prag na muzičko usavršavanje ali, samo na jednu godinu! Dakle, to je značilo početak!

Zadovoljan ovim uspehom i pun nade da će se najzad uputiti na pravo muzičko obrazovanje, on je sa velikim elanom i dalje komponovao i za vreme raspusta organizovao "besede" koje su bile vrlo popularne u Vranjevu i Novom Bečeju. O toj svojoj delatnosti pisao je u pristupnici za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije: "Za vreme školskih odmora sada sam imao hor, ali ih više nisam učio po sluhu. Priređivali smo besede u Vranjevu i Turskom Bečeju u korist jednog siromašnog studenta i Narodnog pozorišta..."

Studije na Orguljskoj školi u Pragu su se odužile, jer je otac, svaki put kada bi se završila godina školovanja, nastojao da se ono prekine i da se sin irihvati rada na imanju u Kikindi, što mu je obezbeđivalo pristojan život.

No, to se nikako nije ostvarivalo pošto je Josif strpljivo čekao da prođu pauze, tj. boravak u Vranjevu, i ipak uspevao da dobije odobrenje za nastavak studija. Tako su se studije konačno završile leta 1881. godine, a mladi umetnik je odmah dobio poziv da se primi dužnosti horovođe Beogradskog pevačkog društva, što je on i prihvatio.

Tu definitivno prestaje njegov "vranjevački" period života i započinje život i rad u Beogradu, koji je trajao do same smrti, 13. maja 1931. godine. Beograd je napuštao samo za vreme teških dana Prvog svetskog rata.

Nemamo pouzdanih podataka o tome da li je posećivao Vranjevo, gde su živeli roditelji njegove supruge Leposave. Poslednje veze sa Vranjevom bile su posete njegovog sina, Dr Ivana Marinkovića, koji je posetio porodičnog kuma Ivana Jankovića, cvećara iz Vranjeva. Tako se ugasila svaka veza sa Vranjevom, pa se zaboravilo da se veliki umetnik tamo rodio i proveo dvadeset osam godina života.

Tek 1951, prilikom obeležavanja 100. godišnjice kompozitorovog rođenja, Beogradsko pevačko društvo i Savez kompozitora Jugoslavije su postavili spomen-ploču na mestu gde se nalazila njegova rodna kuća. Ovaj kratki plamen sećanja je dugo godina potom bio ugašen. Ni Vranjevo, niti Novi Bečej nisu nastavili da neguju uspomenu na svog velikog sugrađanina. Međutim, treba reći da ni srpska, ni jugoslovenska muzička javnost nije dovoljno obraćala pažnju na to.

Zaboravile su se slavne godine njegovog delovanja, kada je na rukama članova svog hora nošen sa banketa priređenog u njegovu čast. Zaboravile su se slavne "besede" posvećene njegovom delu krajem XIX i početkom XX veka. Zaboravilo se da je Bosanska vila iz Sarajeva u svom decembarskom broju 1897. godine donela divan, pohvalan tekst na prvoj strani: "29. oktobra ove godine u 8 sati uveče, sala Velike škola dupkom je bila puna najodabranije prestoničke publike; tu su u strani mnogobrojne korporacije i izaslanici pevačkih društavau kraljevini Srbiji i van nje; pristupa Dr St. Marković, profesor Velike škole i pozdravlja oduševljeno jednog smernog radnika na umetnosti, koji je rodu svoj vekposvetio. Kome su upućeni onoliki pozdravi i čestitke, venci i diplome, proslava i oduševljenje omladine?

Izdiže se jedan osrednji, crne masti, srednjih godina čovek; hod mu je nesiguran, pogled vrlo smiren, osmeh čisto bolan i jedva zbori: 'Hvala!, hvala!...!' To je Josif Marinković... 'Bosanska vila' pozdravlja slavljenika i želi, da umnoži novim svojim radovima umetnost srpsku, da obogati svoj rod svoj pesmom i svirkom i da rasprostre lepu pesmu srpsku da se ori "od Balkana do Adrije..."

O tom fenomenu zaborava koji je obuhvatio mnoge muzičke stručnjake i institucije prof. Branko Dragutinović u časopisu Dvadeseti vek iz 1938. godine u svom zaključku veli: "U doba nabujalog nacionalizma koje se kroz njega muzički izrazilo, Marinković je bio poznat, popularan i slavan. Posle rata, povučen i skroman, Marinković je ostao nekako po strani napušten i zaboravljen. Tome je mnogo doprinela popularnost Mokranjca i njegovih Rukoveti i talas modernizma koji je tako snažno zapljusnuo našu muzičku kulturu u svim njenim manifestacijama.

Danas, kada jedna za drugom izlaze iz štampe zbirke njegovih interesantnih i značajnih kompozicija, pojavljuje se težnja za rehabilitacijom Marinkovića sa ciljem da se naročito povuku čisto artističke vrednosti njegova stvaranja i da se definitivno utvrdi veličina prvog srpskog originalnog kompozitora i njegov značaj u razvoju jugoslovenske muzičke kulture".

Ovaj pomenuti pokret da se Marinkovićevo delo potpunije i stručnije osvetli teško je nalazio podršku značajnijeg stručnjaka, sve dok mu pravo priznanje nije odao prof. Vlastimir Peričić, koji je 1967. godine, pod okriljem Srpske akademije nauka i umetnosti, izdao obimnu i stručnu studiju pod naslovom Josif Marinković. Život i delo. Isto tako su stručni savezi muzičara u više mahova izdavali njegova najznačajnija dela, ali se i dalje dešavalo da su ih samostalni i školski horovi retko izvodili.

Vranjevo je prve značajne korake za obnavljanje uspomene na svog velikog sugrađanina preduzelo na inicijativu Ivana Jankovića, cvećara, prvog suseda i kuma Marinkovićeve porodice. On je skrenuo pažnju novodošavšem direktoru Osnovne škole Vranjevo da je potrebno da se obnovi uspomena na Josifa Marinkovića. Tako je škola uspostavila direktnu vezu sa potomcima porodice Marinkovićeve kćeri.

Na zalaganje škole, unuk Josifa Marinkovića, Dr Ivan Valčić, ustupio je školi bogatu zbirku Marinkovićevih ličnih predmeta koju je dugo čuvao i škola je od njih ustanovila Spomen-zbirku Josifa Marinkovića. Ovo je bio jedan od koraka koji je preduzet radi popularisanja imena i dela umetnika. To se dogodilo 1970-1971. godine, kada su, u okviru proslave 120. godišnjice Marinkovićevog rođenja, izvršene sledeće akcije:

  • glavna ulica u Vranjevu, u kojoj se nalazila umetnikova kuća, dobila je ime Ulica Josifa Marinkovića
  • Osnovna škola Vranjevo je promenila ime i postala Osnovna škola Josif Marinković
  • osnovana je pomenuta Spomen-zbirka
  • mesni hor je nazvan Društvo za horsku muziku Josif Marinković
  • od 1971, svake pete godine, održava se Muzički festival dece Vojvodine u Novom Bečeju
  • godine 1993. ustanovljena je smotra solo-pesme Obzorja na Tisi
  • 2001. godine pošta Novi Bečej je izdala koverat i pečat sa likom Josifa Marinkovića



Sve ove akcije ipak nisu mogle dovoljno prikazati Marinkovićevo-njegove kompozicije se retko izvodile, jer se učitelji i nastavnici muzike veoma teško rešavaju da ih izvode.

U ovom momentu postoji problem opstanka i nesmetanog rada Spomen-zbirke Josifa Marinkovića, jer su iste prostorije pretvorene u pedagoški kabinet, a nema drugih pogodnih prostorija u školi. Treba nastojati da se to reši ili u okviru škole ili u nekoj od odgovarajućih zgrada koje su opšta svojina.

Ovim pozdravnim govorom svečano je otvoren Naučni skup u čast 150. godišnjice rođenja Josifa Marinkovića, 28. IX 2001. u Matici srpskoj u Novom Sadu.
(Josif Marinković (1851-1931) Muzika na raskršću dva veka)

Branislav Kiselički


Jovan Knežević Caca

Jovan Knežević Caca osnivač prvog srpskog profesionalnog pozorište, rođen je u Novom Bečeju /Vranjevu/ 26. septembra 1818. godine od oca Mojsija, trgovca i majke Sofije, domaćice. Ljubav prema pozorištu i glumcima poneo je još iz roditeljskog doma.

Otac Mojsije, kao trgovac i sam je pripadao pozorišnom pokretu. Posle završene osnovne škole u rodnom mestu odlazi u Kečkemet na dalje školovanje. Odlazak u Kečkemet pruža mu priliku da na sceni vidi prave profesionalne glumce i to je bila prilika da stekne određeno pozorišno obrazovanje. Tamo je završio šest razreda latinske škole, a po završetku školovanja, 1837. godine vraća se u Vranjevo gde se zaposlio kao opštinski činovnik.

Kao poklonik i zaljubljenik pozorišta, boravio je povremeno u mnogim gradovima gde su postojale ili gostovale diletantske družine u kojima se mogao dokazati kao glumac i reditelj. Da bi se 1844. godine vratio u Novi Bečej gde organizuje jaču diletantsku družinu u koju uključuje najbolje glumce iz svog mesta i okoline.

Jedno kraće vreme 1857. godine bio je član Omladinskog pozorišta u Beogradu, a u jesen te iste godine osniva u Novom Bečeju novo diletantsko društvo sa kojima je radio sve do svog odlaska u Srpski Čanad. Oktobra 1860. može se reći, Jovan Knežević ostvario je svoj san osnivanjem privatnog profesionalnog pozorišta sa kojim je gostovao u mnogim mestima Vojvodine.

Posebno značajna godina za srpsko pozorište je 1861. godina i drugo gostovanje Kneževićeve grupe u Novom Sadu koje je trajalo od 10. juna do 16. jula kada se grupa iz finansijskih razloga raspala, a većina članova družine Jovana Kneževića podnosi zahtev da pristupi Srpskoj čitaonici čiji je predsednik bio Svetozar Miletić. Od jezgra Kneževićeve družine Jovan Đorđević, 16. jula 1861. godine osnovao je Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Posle ovog događaja Knežević se vraća u Novi Bečej gde sa preostalim članovima formira novu družinu koja je ostvarila mnogobrojna gostovanja u mnogim mestima Vojvodine i praktično delovala sve do njegove smrti 3. juna 1864. godine u Novom Bečeju.

Lazar Mečkić "Uloga Novobečejaca u razvoju srpskog pozorišta" ,Beograd 1988.


MILOJE ČIPLIĆ - novobečejski sanjar i revolucionar

Sledeće, 2008. godine novobečejska Osnovna škola «Miloje Čiplić» obeležiće vek postojanja. Malo ko od današnjih đaka, a i starijih, uopšte zna ko je bio čovek po kojem se naša škola zove i zvala posle Drugog svetskog rata.

M. Čiplić, bio je jedan od trojice sinova učitelja novobečejskog Žarka i žene mu učiteljice Sare, koji su ostavili ne malog traga, u kulturnom i prosvetnom životu našeg grada u periodu između dva svetska rata. Imali su tri sina. Pored Miloja, imali su i rano umrlog, učitelja Jovana, koji je sahranjen na novobečejskom groblju, preko puta grobnice čuvenog Gige Jovanovića, te poznatog književnika Bogdana.

Miloje se rodio 25. februara 1912. godine u N. Bečeju gde je završio osnovnu školu, a gimnaziju pohađao u rodnom mestu, Srbobranu i današnjem Zrenjaninu. Jedno vreme je pohađao i učiteljsku školu u Somboru kao i slikarsku školu.

Po završetku srednje škole upisuje se na psihološku grupu Filozofskog fakulteta u Beogradu, ali je ubrzo prešao da studira prava, koja nije završio. Veoma rano bavio se glumom, bio dopisnik raznih novina, činovnik i blagajnik mesnog pozorišta, ali mu je glavna preokupacija bila književnost.

Kao mlad intelektualac veoma rano je prihvatio revolucionarne ideje socijalne pravde, kao i mnogi drugi tadanji intelektualci iz «dobro stojećih kuća». Zbog takvih shvatanja, dva puta je hapšen u N. Bečeju 1929. i 1934. godine. Veoma mnogo je čitao, a oduševljavao se delima Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva, Gorkog i drugih. Rano se upoznao sa Jovanom Popovićem iz Kikinde koji je na njega mnogo uticao u književnom i revolucionarnom smislu, a koji je već tada pisao tzv. socijalnu poeziju. Miloje je kao veliki intelektualac i dopisnik mnogih listova, posebno novosadskog Dana mnogo pisao i beležio puno toga što se dešavalo u Novom Bečeju i Vranjevu.

Posebno su zanimljivi njegovi komentari predstava o gostovanjima Srpskog narodnog pozorišta iz N. Sada. Godine 1935. odlazi u Cerovu, selo blizu Ivanjice, ali i tamo, nadalje mnogo piše, posebno za Letopis Matice srpske. Godine 1938. prelazi u N. Sad i sarađujući puno sa Vasom Stajićem i Mladenom Leskovcem postaje činovnik Turističkog društva Fruška gora koje je okupljalo tada tzv. «revolucionarnu omladinu».

Novembra 1939. odlazi na služenje vojnog roka u Banja Luku, gde je bio pisar u štabu puka. Raspad prve jugoslovenske države 1941. dočekao je u Beogradu gde se uključio u revolucionarni komunistički pokret, ali i tada mnogo piše posebno roman Tamnice. U tadašnjim ratnim okolnostima, nove okupacione vlasti bile su upoznate sa Milojevom komunističkom revolucionarnom aktivnošću i 2. oktobra 1941. godine ga hapse, a 17. oktobra ga i streljaju u Jajincima kod Beograda.

Prof. dr Aleksandar Kasaš (Tekst je napisan na osnovu knjige M. Čiplić, San o revoluciji i na osnovu istraživanja autora ovog teksta)


Milorad dr Vlaškalin

Poslednji ban Dunavske banovine koji je umro u N. Bečeju

Rođen je 26 maja 1890. u Međi u svešteničkoj porodici. Gimnaziju je završio 1907. u Novom Sadu, a prava u Budimpešti 1911. Prvi svetski rat proveo je u Temišvaru kao veliki beležnik Eparhijske konzistorije. Posle rata 1918. postao je generalni inspektor Ministarstva unutrašnjih dela – Odeljenja za Banat, Bačku i Baranju.

Kao, već tada, vrsni pravnik, učestvovao je u državnoj komisiji za razgraničenje sa Mađarskom i Rumunijom. U Vranjevu mu se 1.oktobra 1919. godine rodio sin Aleksandar, koji je posle Drugog svetskog rata, takođe bio doktor prava, ali stručnjak za pomorsko pravo. Dr Milorad je 1927. napisao Pravilnik Ministarstva unutrašnjih dela o opštinskim i gradskim izborima u Banatu, Bačkoj i Baranji sa komentarom na 96 stranica. U Kraljevini Jugoslaviji od 1939. u vreme najvećeg progona komunista i skojevaca bio je pomomoćnik ministra unutrašnjih poslova Antona Korošca.

Posle Dvadesetsedmomartovskih događaja 1941. vlada Milana Simovića imenovala ga je za bana Dunavske banovine 1. aprila. Ban je bio svega nekoliko dana, do ulaska mađarske vojske u Novi Sad 14. aprila 1941. Zabeležen je kao zadnji od jedanaest banova Dunavske banovine, od kojih su samo prvi Daka Popović i on bili Vojvođani. Kraće vreme bio je u kućnom pritvoru i prebačen u Beograd u Nedićevu Srbiju gde je odmah kao britanski čovek zatvoren u Banjički logor.

Posle rata živeo je kao penzioner u Beogradu. Poslednje dane proveo je u svojoj kući u centru N. Bečeja. Svakog lepog dana, posebno kada su cvetale lipe, sedeo je na istoj klupi u 10,30 i čitao novine. Na toj klupi imao sam zadovoljstvo da kao mladi istoričar sa njim vodim višesatne razgovore.

Jednog lepog septembarskog dana 1976. na moje pitanje: kako je moguće da ga komunisti 1944. nisu ubili kao pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i bana? - odgovorio mi je da je za njega lično intervenisao i spasao sigurne smrti dr Ivan Ribar u znak zahvalnosti jer je na svoju ličnu odgovornost uspeo da izvuče Ivu Lolu Ribara iz Bilećkog logora, kao skojevca 1940. Umro je u Novom Bečeju 27. decembra 1984. godine.

Prof. dr Aleksandar Kasaš


NIKANOR episkop bački (1955 – 1986)

U svetovnom životu Nedeljko Iličić rođen je 6. novembra 1906. godine u Novom Bečeju od oca Nedeljka i Sofije rođ. Tucakov. Završivši osnovnu školu u rodnom mestu pohađa gimnaziju u Velikom Bečkereku, a posle završene Bogoslovije u Sremskim Karlovcima diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu kao pitomac episkopa temišvarskog Georgija Letića. Iste godine je i zamonašen od strane arhimandrita Save (Trlajića) episkopa gornjokarlovačkog u manastiru Krušedol na Đurđic, koga će uskoro Nikanor naslediti na episkopskoj katedri. U to vreme postao je i sabrat manastira Sv. Đorđa u Temišvarskoj eparhiji i postavljen za suplenta gimnazije u Velikom Bečkereku. Postavljen je i za parohijskog đakona gde je radio na organizaciji bogomoljačkog pokreta.

Profesorski ispit položio je 1933. godine, a 1939. postao je protođakon na kom položaju je bio sve do 20. maja 1947. godine. U čin prezvitera rukopoložio ga je već 24 maja iste godine mitropolit zagrebački dr Damaskin. Hirotonisan je za episkopa u Beogradskoj saborskoj crkvi 3. juna 1947. od strane patrijarha srpskog Gavrila.

Pored episkopata gornjokarlovačkog dobio je i administraciju i eparhiju dalmatinsku gde je tu dužnost obavljao sve do 1951. godine. U prilično teškim političkim uslovima u vreme preuzimanja eparhijske vlasti žestoko je pretučen u Kistanju i fizički sprečen da dođe u sedište eparhije od strane pripadnika nove vlasti. Po svojoj želji premešten je 1951, godine u Sremsku eparhiju gde se posebno angažovao na kako takvoj obnovi porušenih i ratom oštećenih manastira iz vremena Nezavisne države Hrvatske. Posle smrti episkopa bačkog Irineja Ćirića izabran je za episkopa bačkog 1955. godine na kojoj dužnosti je bio sve do svoje smrti.

Veoma mnogo je pisao i objavljivao. Još kao profesor napisao je udžbenik iz liturgike za četvrti razred srednjih škola i Katihizis. Pisao je tekstove u crkvenim časopisima Duhovnoj straži i Glasniku Srpske pravoslavne crkve.

Umro je 6. novembra 1986. godine u Sremskim Karlovcima, a sahranjen je u porti Sabornog pravoslavnog hrama u Novom Sadu pored bačkih episkopa Mitrofana Ševića i Irineja Ćirića.

Tekst je napisan na osnovu podataka iz knjige Srpski jerarsi od 9 do 20 veka episkopa šumadijskog Save (rodom iz Sente), Beograd 1996. i na osovu mojih istraživanja.

Prof. dr Aleksandar Kasaš


Ognjeslav Kostović (1851-1916), pronalazač i konstruktor

U sada, već oronuloj kući u ulici Žarka Zrenjanina br. 6 (pored opštinskog zvanja) u N. Bečeju, živela je plemićka porodica Kostović.

Došavši u Vranjevo kao žitarski trgovac deda Ognjeslava - Jovan stvorio je svojim poreklom i vezama, za ono vreme, veliko bogatstvo.

Sin mu Stevan, otac Ognjeslava, rođen je u Vranjevu gde je nastavio da se bavi žitarskom trgovinom. Izgradivši žitarske magazine pored Tise, banatsku pšenicu plasirao je preko svoje izvozno-trgovačke radnje u Budimpešti širom Monarhije.

Prema istraživanjima M. Stanisavljeva došlo se do podataka da su Stevanovi sinovi Ognjeslav i Vladislav vaspitavani u pravoslavnom, a kćeri: Rozalija, Gizela i Ester u katoličkom duhu, jer im je mati Jelisaveta (Eržebet) Dorner bila te veroispovesti.

Ognjeslav je rođen 1851. u Visbadenu u Austriji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Pešti gde se posebno zainteresovao za tehniku.

Otac ga je usmeravao da upravlja brodom i trguje žitom, čak mu je kupio i brod koji je Ognjeslav nazvao „Sloga“. Ploveći do Odese, već tada je Rusima želeo da ponudi svoje planove podmornice koju je sam konstruisao. Oduševljen ovom zemljom ostao je za stalno u njoj.

U rusko-turskom ratu 1877/78. povredio je oko, ali je iz njega izašao sa činom kapetana carske vojske, što za ono vreme nije bilo nevažno.

Posle rata živeo je u Petrovgradu, gde se i oženio Anastasijom Petrov, ćerkom bogatog ruskog fabrikanta, koja mu je rodila osmoro dece, od kojih je u životu ostalo samo tri kćeri (Marija, Zora i Evgenija), a ona je umrla u 42-oj godini.

Za Ognjeslava se pričalo da je rastući u Pešti, ali i Novom Bečeju, oduševljavao sa Žilom Vernom.
Živeći u Petrovgradu imao je svoju radionicu u kojoj je svoje pronalazačke izume sam konstruisao. Kao zaneti konstruktor uživao je posebno priznanje u vojnim krugovima carske Rusije. Nikada nije bio materijalista i smatrao je da svojim izumima doprinosi razvoju čovečanstva. I u samoj Rusiji negovao je tradicije koje je poneo iz ovih krajeva, posebno u vreme slavskih dana, a slava Kostovića bila je sv. Nikola.

Kao priznati ruski naučnik veoma često je kontaktirao sa poznatim naučnikom Mendeljejevim. I u to vreme, ne retko, je svraćao u N. Bečej, kod svoje majke.

Njegov istraživački, naučni rad bio je usmeren ka vazduhoplovstvu. Zanosio se izgradnjom i projektovanjem vazduhoplova. Već 1879. projektovao je dirižabl (vazdušni brod) sa čvrstom konstrukcijom sa benzinskim motorom jačine 80 konjskih snaga. Pored, ovoga radio je i na pronalascima lakog vazduhoplovnog materijala. Stvorio je tzv. arborit, tj. lagani materijal za konstrukciju aviona. Zanosio se i idejom konstrukcije vazdušnog torpeda. Konstruisao je i hidroavion, a možda najveći doprinos nauci bila mu je konstrukcija benzinskog motora sa električnim paljenjem.

Malo Novobečejaca zna da je u njihovom mestu živeo naučnik ovakvog kalibra i smatram da je bar zaslužio da se na kući u kojoj je živeo postavi spomen tabla.

Prof. dr Aleksandar Kasaš


(Izvor: M.Stanisavljev, Ognjeslav Kostović, veliki pronalazač,
Zbornik za društvene nauke Matice srpske, br 17/1957, str.118-129)



Paulina Pava Sudarski

Novi Bečej 14. jul 1914. – Sutjeska 13. jun 1943.

U rodnom mestu završila je osnovnu školu i jedan razred gimnazije, a zatim prelazi u Beograd gde završava gimnaziju i Umetničku školu kod profesora Ljube Ivanovića. Od 1937 - 1940, godine studirala je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Petra Dobrovića.

1937. godine postaje član SKOJ-a i član omladinske sekcije Društva "Ženski pokret". Osnivanjem omladinske sekcije i ženskog pokreta u Beogradu i aktivnošću žena komunista u njoj, stvoreni su uslovi za pokretanje lista "Žena danas" . Jedan od najaktivnijih saradnika lista je i Paulina Sudarski.

1940. godina zateče je kao profesora crtanja na gimnaziji u Cetinju. Čim je izbio ustanak Paulina među prvima odlazi na Durmitor, u partizane, gde je odmah dodeljena upravi poznate partizanske bolnice Dr. Sime Miloševića. Ovde ostaje sve do svoje pogibije 13. juna 1943. Paulina je sa grupom od sedam bolničarki koje su pratile teške ranjenike sa Sutjeske poginula na istom mestu na kojem je poginuo i legendarni heroj Sava Kovačević. O herojskom držanju i smrti Pauline govori i Bilten Crne Gore iz 1943. godine.

Kao slikar Paulina je stalno bila vezana za svoj rodni kraj. Kada je sa roditeljima prešla u Beograd, školske raspuste je redovno provodila u Novom Bečeju. Beograd koga je Paulina morala voleti pošto se u njemu formirala kao čovek revolucionar i kao slikar, ni u čemu nije umanjio njenu ljubav prema rodnom zavičaju, koji je u njoj budio snažne inspiracije i u kojem je nalazila svoje omiljene motive. Iako, nije stigla umetnički da sazri, jer je slikarsku paletu zamenila puškom u borbi za socijalno i nacionalno oslobođenje, svoju veliku ljubav zapisanu bojom iskazala je na pejsažima , aktovima, portretima, ekspresionozmom, i brzim potezima kada slika aktove. Paulinin ekspresionizam nije okrenut tamnoj i zagonetnoj, već sunčanoj strani života. Volela je svetlost sunca. Zatalasanje vegetacije u toplu meku, ružičastu belinu ženskog lica i tela.

Njeni akvareli otkrivaju neposrednost u izrazu i sklonost za življa koloristička rešenja. Na tim malobrojnim buketima svežih boja, uzabranih na ravnini šarolikog zavičaja, iskazuje veliku ljubav prema rodnom kraju i slikarskoj paleti, ostavljajuć autentično svedočanstvo o svom Banatu.

Crteži su školski radovi, vežbe, skice i studije, zabeleške i intimni dnevnici. Olovka i hartija zabeležili su umetnicine najzanimljivije doživljaje, momente nadahnuća, nižući bezbrojne slike posvećene svojim učenicama. Na figuralnim kompozicijama sa temama uzetih iz života, kafana, sa uličnih klupa i enterijera ispoljena je sposobnost opšteg zapažanja i u njima je doživljaj umetnika neposredan i iskren.

Dobrovićevo slikarstvo ostavilo je trag u slikarstvu ove nežne slikarke. Đorđe Jović o nedovršenom delu Pauline Sudarski kaže: "Njeno slikarstvo nosi jedan dosta jasan stav prema materiji koja se slika i prema materiji kojom se slika. Bojom definisana portretnost kompozicije svedoči o slikaru čija je paleta očišćena od početništva i pripremljena za umetničku ozbiljnost. Sutjeska i neprijateljski rafali su tu umetnost izuzeli iz umetničke biografije Vojvodine i Jugoslavije".

Vukica Popović


Biografija Bogdana Čiplića

Pre dve godine, preciznije 27. juna 1989. godine, sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće", u 79. godini života ugledni književnik Bogdan Čiplić. Mesto, mislim na samo groblje „Lešće", i način sahrane vrlo skromni, baš kao što je u svojim prohtevima, pa i svojim načinom života bio skroman i sam pokojnik.

Pored Novobečejaca, koji su došli kao predstavnici Bogdanovog zavičaja, bilo je i nekoliko njegovih sugrađana koji danas žive u Beogradu - sve u svemu oko dvadesetak prisutnih. Posebno mesto, među njima, zauzima kamenorezac po zanimanju, Novobečejac Stevan Lekić, koji od prvih posleratnih godina živi u Beogradu.

Steva je četiri godine stariji od Bogdana, a bio je veliki majstor svog zanata i kao takav uživao ugled među beogradskim kamenorescima, inače veliki poštovalac Bogdana Čiplića, ne samo zbog njegovog književnog dela, već možda još i više kao istaknutog Novobečejca. Izgledaće malo neobično što se, povodom Bogdanove smrti, zadržavam na ovim podacima - jednog običnog zanatlije poreklom iz Novog Bečeja. Ali Steva je dokazao da nije običan - mali čovek. Iako je prevalio osamdesetu godinu života, još uvek dosta vitalan, kada je iz novina pročitao da je umro Bogdan, za nas Novobečejce, Boda Čiplić, i da će se sahrana obaviti na groblju u „Lešću", koje je nedavno osnovano i spada u red još neizgrađenog beogradskog groblja, taj Steva Lekić se pokazao u svojoj pravoj veličini. Upotrebio je svoj ugled, velikog kamenorezačkog stručnjaka, i u Upravi beogradskog Novog Groblja izrazio svoje nezadovoljstvo što se jedan, tako veliki čovek kakav je bio Bogdan Čiplić, sahranjuje na groblju u „Lešću". Po Stevi, i ne samo po njemu, Čipliću je mesto među zaslužnim građanima na Novom Groblju. Pa kad već za to pozvani, nisu našli za potrebno, o čemu će kasnije biti nešto više reci, onda mu se mora obezbediti skromni grob na jednoj od parcela na Novom Groblju, ili makar u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. To je prihvatila Uprava Novog Groblja i prilikom sahrane saopštila prisutnima da će Bogdanovi posmrtni ostaci naknadno biti preneti sa „Lešća" na Novo Groblje. Pa sad recite, zar ne zaslužuje Steva Lekić, da se u ovom podsećanju na sahranu Bogdana Čiplića spomene kao njegov veliki poštovalac.

Uprava Novog Groblja, izvršila je obećanje i ekshumacija (prenošenja) tela Bogdana Čiplića izvršena je krajem jula 1989. godine i sahranjen je u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati.

Da se vratim na samu sahranu. Ona je obavljena o trošku i organizaciji Matice srpske, kojoj je Bogdan zaveštao svu svoju skromnu imovinu, o kojoj ću kasnije reći nešto više. Ispred Matice, sahrani je prisustvovao sekretar dr Dušan Popov, bez predstavnika književničkog odbora, a i da ne pomenem da je, s obzirom na književničku plodnost i veličinu Bogdana Čiplića, trebalo da prisustvuje i čitav Odbor, a možda i predsednik Matice srpske, sa kojim je Bogdan bio lični poznanik još iz mlađih književničkih dana. Možda sav ovaj deo zvuči kao prigovor Matici, ali iz Vojvodine, nije u tome zatajila samo Matica srpska, nego i mnoge druge ustanove u kojima je Bogdan radio kao što su: Novosadska gimnazija, Srpsko narodno pozorište, Dnevnik i dr. koje je zadužio da ga se bar sećaju. Bogdan je bio jedan od starijih i spadao u red plodnijih pisaca iz Vojvodine, koji nisu nikad zaboravili da pripadaju tom kraju, pa su i motivi njegovog stvaralaštva bili isključivo vojvođanski. No, nisam pozvan da sudim, već to iznosim više kao Novobečejac i jedan od Bogdanovih mlađih prijatelja i poštovalaca, kao svoj bol, pri čemu moram reći da možda i nemam pravu meru.

Na sahrani se od Bogdana oprostio Sekretar Matice, prigodnim govorom, u ime Matice. Tu je zatim bio i Bogdanov prijatelj, književnik Laza Lazić iz Sombora, koji živi u Beogradu, i on je rekao par lepih reci o stvaralaštvu i ličnosti Bogdana Čiplića. Književnik Ivan Ivanji, opraštajući se od Bogdana, izneo je njegovu hrabrost i humanost kada ga je upisao u novosadsku gimnaziju, iako Ivanji nije raspolagao nikakvim dokumentima, da je pre toga u Zrenjaninu završio prethodne razrede, o čemu ću kasnije izneti više detalja. U ime Novobečejaca se oprostio Branislav Bata Kiselički. Eto to bi bilo sve o toj skromnoj i preskromnoj sahrani.

Nisam pozvan, što se stručnosti tiče, da sudim o Bogdanovom stvaralaštvu, već ću samo, u najopštijim crtama, izneti ono, koliko sam iz druženja sa njim poslednjih desetak godina njegovog života, zabeležio da je pisao i objavio. Naravno, bez pretenzija da ta dela ocenjujem, već ću izneti priznanja koja je dobio za svoje stvaralaštvo do 1981. godine. On je, i posle toga stvarao mnogo, možda čak više nego u godinama, koje se smatraju da predstavljaju period najvećeg stvaralaštva.

Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića.

Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata.

Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima". Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu.

Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine.

Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada.

Za roman „Naveliko i namalo" dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje" Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza" nagradu SR Srbije.

Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine.

Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje.

Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena" u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu.

Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan" da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike.

O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba" pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta.

Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva" igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića.

Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento". Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje.

To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa". Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju", koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama" prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car".

Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira", koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta.

Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo.

Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje", dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl.

Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti.

Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem" uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca.

Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena.

Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja.

To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji.

Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio.

Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali" - što devojci sreću kvari. Tako je „ali" bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja.

Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil" i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana", u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo.

Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju".

Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu.

Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje.

Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji" - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli..."

Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo.

Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju" - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi". Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama.

Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne.

To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva.

Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja.

Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor.

Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja.

Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog" na str. 165 gde piše:
„Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji" pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija" kao pozorišnog pisca..."

Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost.

On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu.

On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost.

Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude.

Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost.

Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja.

Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama.

Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti.

Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni.

Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka.

Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića.

On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže.

On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem.

Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu.

Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao" našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa.

Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima.

Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt.

Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić" u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata.

Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi.

Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao.

Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi" polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem.

Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači" i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet" o trošku novobečejske Zajednice za kulturu.

Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom.

Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989.po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti.

Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala.

Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga.

Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života.

Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo.

Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda.

U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača", izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače" u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana.

Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače" u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa.

To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu". Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme.

„Uhvaćen" pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače" u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio.

Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača" podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba.

„Golubnjača" je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti.

Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! Lazar Mečkić


Gedeon Rohonci - (1852 – 1929), gospodar Bisernog ostrva

Gedeonov predak sa majčine strane je Pavle Hadžimihajlo, bogati grčko-cincarski trgovac, koji kupuje spahiluk Novi Bečej 1782. godine sa 10.000 jutara kvalitetne, dobro obradive zemlje. Pavlov sin Jovan Pavle uzima za ženu Grkinju Klaru Papapulisio, a njihov sin Nikola Hadžimihajlo Šišanji nasleđuje sva imanja spahiluka, te stiče plemićku titulu 12. oktobra 1798. godine (LR LIX. 687), što je i obnarodovano u Torontalskoj županiji 22. aprila 1799. godine (LR LIX 743). Nikolina žena Ilona Bekela izrodiće mu četiri predivne kćerke koje će četrdesetih godina XIX veka svojom lepotom zaseniti sve mlade devojke Budimpešte. Jedna od njih je i Klara Šišanji koja se udaje za Lipota Rohoncija 2. maja 1841. godine. Podariće mu kćerku Ilku i sinove Lasla i Gedeona.

Lipot Rohonci (Gedeonov otac) rođen je 1807. u Papi (okolina Vesprema), a umro je 3. novembra 1861. u Pešti. Rohonci Lipot plemićku titulu barona dobija na osnovu potvrde Vespremske županije 13. septembra 1845. godine. Šest godina posle ženidbe, 1847. godine, dolazi u Torontalsku županiju u Turski Bečej, Lipotov otac Janoš Rohonci rođen je 9. novembra 1775. godine u Papi (okolina Vesprema). Bio je poslanik u parlamentu i kraljevski savetnik, kasnije podžupan Vespremske županije, da bi na kraju bio postavljen i za savetnika dvora. Umro je 2. marta 1842. godine.

Gedeon Rohonci je sredinom XIX veka, 15. januara 1852. ugledao svetlost dana u Budimpešti. Zahvaljujući svom poreklu koje donosi sreću, garantovano mu je bilo bezbrižno detinjstvo, kao i besprekorno miran, finansijski neopterećen život. To se donekle i ostvarilo, premda je Gedeon sa devet godina ostao bez oca i majke. Ipak, nasledstvo će mu omogućiti školovanje, a kasnije vođenje imanja, pa čak i njegovo unapređenje. O njegovom školovanju i vaspitanju brinula se baka Ilona i majčine sestre Eržebet i Konstanca. Kada je od učitelja na spahiluku dobio osnovno znanje, odlazi u Budimpeštu i Kečkemet radi daljeg školovanja. Po završetku školovanja vraća se na imanje Biserno ostrvo gde će primeniti najnovija saznanja vezana za rad i gazdovanje imanjem. Dana 4. maja 1875. ženi se Florom Lonjai. Brak je trajao nepunih 20 godina i završio se razvodom. Gedeon se ponovo ženi 1893. godine. Druga supruga mu je bila Etelka Krajcer, a sa njom je imao dve kćerke: Marijetu i Etelku. Kuća Rohoncijevih se nalazila u centru Turskog Bečeja na sadašnjem mestu Zadružnog doma, odnosno bioskopa Vojvodina, pored same dolme, a kasnije Gedeon gradi letnjikovac-kaštel na imanju Biserno ostrvo.

Kao uspešan i sistematičan proizvođač koji je unapredio proizvodnju pri voćarstvu i kao inovator na polju pakovanja i transporta, 1902. godine biva biran za predsednika Mađarske zadruge proizvođača grožđa i voća. Paralelno sa vođenjem imanja Gedeon Rohonci zastupa interese građana Turskog Bečeja i svoje stranke u Državnom parlamentu u Budimpešti od 1878. do 1901. godine. Kao veliki ljubitelj konja, na svom imanju uzgaja punokrvne, polukrvne, kao i hladnokrvne konje. Njegova ergela broji oko 100 grla, a sa njima postiže izvanredne rezultate na trkama širom Ugarske, a i u inostranstvu.

Veoma aktivno učestvuje u Turskobečejskom udruženju protiv poplava, a posebno se ističe prilikom poplave Segedina 1879. godine. Još od samog početka klizanja, zapažen je svojim prisustvom na budimpeštanskom klizalištu gde se posebno ističe nastupima, organizovanjem balova i predstava na ledu, te ga krajem XIX veka biraju za predsednika Budimpeštanskog klizačkog udruženja. Godine 1903. postaje predsednik Novopeštanskog atletskog kluba (Újpest-Rákospalotai Athletikai Klub), ali zbog svojih obaveza nije u stanju da obavlja tu dužnost pa mu dodeljuju status počasnog predsednika.

Koliko je Gedeonov privatni život bio buran i dinamičan možda najbolje ilustruje opis Zoltana Kalapiša:

„U listovima tadašnje štampe dosta često se susrećemo i sa drugačijim Rohoncijem, pojavljuje se kao otelotvorenje površnog sveta nastalog posle nagodbe. Na balovima i u salonima, hipodromima i klizalištima glavnog grada držali su ga za nevinog viteza, a za lepuškasto žensko društvo bio je on Gida lepotan. Obišao je evropske kockarnice, bio je heroj u regionalnom lovu i lumperajima, a ponekad je zabavljao i predstavnike štampe kao poslanik parlamenta i kao asistent u dvoboju. ”.

Karolj Andre



Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to TwitterSubmit to LinkedIn
   
   
   
   
   
   
   
   
   
   
   
   
   
   
   
© OU Novi Bečej 2013. Sva prava zadržana.