Godine 1834. u bogatoj vranjevačkoj porodici rođen je Vladimir Glavaš. Postaće plemenit, human čovek, visoko moralan. Pomagaće Srbima u borbi protiv Austrougara, biće dobrotvor i počasni član Matice srpske. Završiće prava u Pragu, ali će zbog svojih moralnih načela odustati od bavljenja advokaturom. Redovno će ići u pravoslavnu crkvu, ali će posećivati i crkvu rimokatoličku i evangelističku, kao i sinagogu, hraneći svoju dušu na taj način. Svet će ga upamtiti i kao osobenjaka koji nije rado primao posete. Kako se nikada nije ženio, nije imao ni potomaka.

Svoju kuću i najveći deo imanja zaveštaće crkvi uz napomenu da bi bilo poželjno da se kuća koristi kao kancelarija i većnica crkvene opštine, a nikako kao škola jer „neće da mu u kući žensko čeljade stanuje“. Glavaševa kuća je pod zaštitom države. Danas njome upravlja opština. Nakon radova i restauracije, na stogodišnjicu smrti dr Vladimira Glavaša (16. februara 2009. godine), na ovom mestu je otvoren prvi novobečejski muzej.

Glavnom vranjevačkom ulicom, ulicom Josifa Marinkovića, stiže se do velikih drvenih vrata koja vode u prošlost. Ušavši u dvorište kuće, srećem gospodina Ištvana Neborovskog, člana Zavičajnog kluba Novobečejaca i Vranjevčana, koji će me provesti kroz Glavaševu kuću-muzej uz veliku ljubaznost. Kuća je završena 1830. godine i, iako je renovirana nedavno, miriše na starinu i na prošlost. Muzej je sačinjen od nekoliko različito uređenih prostorija.

U prvoj većoj sobi nalaze se, između ostalog, brojne stare fotografije na osnovu kojih se može mnogo zaključiti o tadašnjem životu i tadašnjim vrednostima. Na nekima od njih se vidi i sam dr Glavaš, ali i drugi znameniti Vranjevčani onog vremena, sveštena lica, kao i običan svet koji je krajem 19. i početkom 20. veka upotpunjavao Vranjevo.

Kuća velikog kompozitora Josifa Marinkovića nije pretvorena u muzej ili u spomen-kuću. Stoga je uspomeni na ovog našeg velikog sugrađanina dodeljena jedna soba Glavaševe kuće. U njoj se, pored raskošnog nameštaja, nalaze uramljeni požuteli listovi na kojima se nalaze note Marinkovićevih dela i crtež novobečejskog umetnika Milorada Josimovića, nastao prema sećanju starih ljudi, a koji prikazuje mogući izged kompozitorove kuće. Pored pozivnice za bal iz 1910. godine u kojoj se izričito nalaže način odevanja gospode i gospođa, ovde možete videti i album sa fotografijama Josifa Marinkovića i njegove porodice, nekoliko portreta, i jedan harmonijum – napravu za sviranje nalik malim orguljama (ima rezervoar sa vazduhom i metalne jezičke čijim se treperenjem proizvodi zvuk).

A u narednim prostorijama nalazi se nameštaj kakav je bio u upotrebi krajem 19. i početkom 20. veka. Moleraj je identičan onom kakav se tu nalazio u Glavaševo vreme. (Kakvom je samo veštinom stvoren!) Na zidovima su portreti Glavaševe porodice. Tu su i dva stara kanabea, jedan masivni zidni plakar, starinsko ogledalo, klavir. Nekada davno stvarni ljudi su spavali na tim kanabeima, odela koja sada viđamo po staklenim sanducima u muzejima stajala su u tom ormanu. Gospođe su se ogledale u ovom starinskom ogledalu, a na polici pred njim bile su njihove brojne pomade i mirisi. Ništa od toga nije fikcija niti laž. Naši imućni stari su tako živeli. Tu su živeli. Sve je to opipljivo. Prošlost nam je sada na dohvat ruke. U kući postoji i stara peć, starinski šporet, i druge sitnice koje se savršeno uklapaju u atmosferu kuće. Šta više treba da bismo se osećali kao da smo se vremeplovom vratili čitav vek unazad!

Iz dvorišta se pruža pogled na toranj katoličke crkve iz susedstva. Tu je još jedna manja zgrada u kojoj je nekada stanovao Glavašev paradni kočijaš. Uskoro će jedna od prostorija u toj zgradi postati kancelarija Zavičajnog kluba Novobečejaca i Vranjevčana. Zavičajci će taj prostor popuniti različitim predmetima i slikama iz prošlosti, a ove stalne postavke biće menjane nekoliko puta godišnje.

Ulaz u novobečejsko-vranjevački muzej se ne naplaćuje. Možete ga posetiti svakog radnog dana od 7h – 15h, a subotom od 9h-13h
Verujte, vredi!


Gordana Vrebalov

Muzej Glavaševa kuća

Podrum Glavaseve kuce

Bacvarska radionica

Pored eksponata koji se nalaze u Muzeju Glavaševa kuća, posetiocima se pruža prilika da se u pomoćnim prostorijama objekta upoznaju sa alatima berbeskog i bačvarskog zanata kao i mnogobrojnih etno predmeta.
Nova postavka u pomoćnim prostorijama i dvorištu Glavaševe kuće 130 godina od osnivanja Dobrovoljnog Vatrogasnog Društva Novi Bečej biće na raspolaganju posetiocima svakim radnim danom od 07 – 15 časova i subotom od 09 -13 časova, sve do oktobra 2012. Godine.

LITOGRAFIJE

Uz dozvolu vranjevačkog pravoslavnog sveštenika Gojka Šolaje, originalnu diplomu dr Vladimira Glavaša dobili smo za skeniranje. Prolikom vađenja iz rame ispod diplome smo uočili dve litografije formata nešto veće od A3. Na jednoj je Jovan Rajić, rad prvog srpskog fotografa Anastasa Jovanovića iz 1852. godine. Druga je u koloru i predstavlja Wilhelminu, ćerku pruskog kralja Wilhelma prvog. Litografije su u dobrom stanju i verovatno‚ će se posle adekvatnog uramljivanja naći u Glavaševoj kući.

JOVAN RAJIĆ Prvi istoričar XVIII veka, pisac i pedagog (Sremski Karlovci, 1726 — Kovilj, 1801)

Jovan Rajić je poznati srpski bogoslov, književnik i istoričar iz XVIII vijeka. Bio je izuzetno školovan i sav svoj život posvetio je prosvjećivanju naroda, sam se posvetivši Bogu polaganjem monaških zavjeta u manastiru Kovilj.

Jovan Rajić je rođen 1726. godine u Karlovcima. Sa šest godina krenuo je u školu, a sa jedanaest je već postao pomoćnik svog učitelja i đak latinsko-slovenske škole Emanuela Kozačinskog. Obrazovan u školi Emanuela Kozačinskog i kijevskoj duhovnoj akademiji, koja je važila kao središte pravoslavne skolastike i dogmatike, Rajić je postao najčuveniji teolog kod Srba; nazivan je srpskim Zlatoustom. Posle boravka u Rusiji dolazi u Karlovce da bi posle ponovo preko Rusije posetio Hilandar.

Nakon povratka u svoju zemlju Rajić radi kao predavač sve do 1772. godine, kada je zamonašen u manastiru Kovilj, nadomak Novoga Sada.

Rajić je mnogo originalniji i mnogo znatniji kao istoričar. Njegova istorija je vrlo obilno delo i prvi veliki i ozbiljan pokušaj da se prošlost Južnih Slovena prikaže u celini i uporedo sa istorijom okolnih naroda.

Skraćeni tekst Anje Jeftić o Jovanu Rajiću

PORTRET KOJI NEDOSTAJE

Godine 1968 Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Novog Sada stavio je pod zaštitu kuću dr Vladimira Glavaša i tom prilikom izvršio popis inventara. Na spisku, među ostalim stvarima našla su se i četiri portreta rađena uljem na platnu. Slike je radio Nikola Aleksić a nastale su verovatno šezdesetih godina XIX veka.

 

Na jednoj od četiri platna bio je portret dr Vladimira Glavaša. Posle desetak godina, prilikom obilazka Glavaševe kuće Zavod za zaštitu spomenika kulture konstatuje da jedan portret nedostaje i to upravo portret dr Vladimira Glavaša. Kada i pod kojim okolnostima je nestala za sada možemo samo nagađati.

 

Ova tri portreta su restaurirani i sada krase zidove dnevne sobe Glavaševe kuće. A kada i da li će se vratiti slika sa likom domaćina ove kuće ostaje pod pitanjem.

NIKOLA ALEKSIĆ (1808-1873)

Jedan od najpoznatijih srpskih slikara XIX veka rodom iz Bečeja. Slikarstvo je učio u radionici Arse Teodoroviha u Novom Sadu a zatim na Slikarskoj akademiji u Beču, od 1828-1830. Po napuštanju Akademije boravio je tri godine u Italiji radi daljeg usavršavanja. Godine 1833. bio je u Rimu gde se priključio nemačkim slikarima nazarenima. U Novi Sad se vratio 1834.godine i prihvatio izrade portreta. Ubrzo se preselio u Kikindu u tamo boravio do 1840.godine Iz Kukunde je prešao u Temišvar a krajem iste 1840.godine u Arad gde se stalno nastanio, dobio građanstvo, otvorio slikarsku radioniguu u ostao do smrti.

Veoma plodan slikar. Njegovo preobimno delo, tematski ograničeno na religioznu sliku i portret a prostorno na Banat u deo Bačke, obuhvata 18 ikonostasa, veći broj pojedinačnih ikona, čitave cikluse zidnih slika u nekoliko stotina portreta. Radio je za srpske, rumunske pa i nemačke crkve i u ovom poslu je često imao saradnike; uglavnom svoje učenike od kojih su po imenima poznati Jovan Subotih, Novak Radonih, Aksentije Marobić u njegov sin Dušan Aleksić.

O signiranim delima u sačuvanoj arhivskoj građi delatnost Nikole Aleksića se može pratiti od 1826.godine. Iz te su godine njegovi prvi sigurni radovi, do 1871. kada već teško oboleo prestaje sa radom.


Hronologija njegovih većih radova je sledeća:

•  1834-1835.godine - Slikao je svod u deo ikonostasa srpske crkve u Molu
•  1837.godine - Ikonostas rumunske crkve u Fibišu
•  1838.godine - Zidne slike srpske crkve u Belikom Sent Miklošu
•  1839.godine - Ikonostas u zidne slike srpske crkve u Oroslamošu (Sada Banatsko Aranđelovo)
•  1841.godine - Ikonostas rumunske crkve u Kuvinu
•  1844.godine - Ikonostas u zidne slike rumunske crkve u Sabadhelju
•  1845.godine - Ikonostas srpske crkve u Srpskom Sent Martonu
•  1845-1846.godine - Zidne slike srpske crkve u Aradu
•  1846.godine - Ikonostas srpske crkve u Elemiru u oltarsku sliku rimokatoličke crkve u Elemiru
•  1848.godine - Zidne slike srpske crkve u Turskoj Kanjiži (sada Novi Kneževac,)
•  1854.godine - Ikonostas u zidne slike srpske crkve u Kumanima
•  1855.godine - Ikonostas srpske crkve u Karlovu (sada Novo Miloševo)
•  1857.godine - Kompozicije na zidovima spske crkve u Mokrinu
•  1858.godine - Ikonostas srpske crkve u Klariji (sada Radojevo)
•  1859.godine - Zidne slike srpske crkve u Melencima
•  1861.godine - Ikonostas srpske crkve u Malom Bečkereku
•  1862.godine - Ikonostas srpske crkve u Varjašu
•  1863.godine - Ikonostas katedralne rumunske crkve u Aradu
•  1865-1866.godine - Ikonostas srpske crkve u Aradu
•  1867.godine - Ikonostas rumunske crkve u Aradu Mikalaki
•  1868-1869.godine - Ikonostas srpske crkve u Gospođincima
•  1870-1871.godine - Ikonostas u zidne slike srpske crkve u Tisa Sent Miklošu (Sada Ostojićevo)


Deo od navedenih Aleksićevih crkvenih radova vremenom je sasvim npopao uli je iskvaren kasnijim obnovama u preslikavanjima. Bolje su sačuvani portreti, koji uglavnom sačinjavaju ovu izložbu koncipiranu da prikaže najbolje radove slikara Nikole Aleksiha jednog od vodećih pretstavnika klasicističko-bidermajer stila u srpskom slikarstvu.

Iz kataloga sa izložbe slika Nikole Aleksića u galeriji Matice Srpske Novi Sad 1974.

Poklon za svoj rodni grad

Od februara 2009. godine vrata Muzeja "Glavaševa kuća" otvarala su se samo po potrebi, delegacijama i organizovanim turističkim grupama. Za meštane Novog Bečeja i Vranjeva pojedinačne posete su otpočele sredinom avgusta meseca kada dežurstvo preuzima vojnik na civilnom služenju vojnog roka i članovi Zavičajnog kluba.

U knjigu utisaka upisalo se preko stotinak posetilaca a među njima i gospođa Rozalija Lerik. Ona je došla ne samo da se divi kući i eksponatima, nego da obiđe svoje darivne predmete što je poklonila svom rodnom gradu.


Gospođa Lerik je pre pedesetak godina napustila Novi Bečej da bi se nastanila u Švajcarsku gde je i provela svoj radni vek. Daleko od svog zavičaja i u borbi za svoju egzistenciju miris Tise i banatska prašina ostala je duboko u njenom sećanju. Kada je saznala da se od Glavaševe kuće sprema muzej odmah je ponudila i poklonila svoju zbirku porculanskih šoljica, tanjira i tacnica.

Drugom prilikom, oktobra meseca 2009. godine, posle susreta sa predsednikom opštine Vrebalov Milivojem i Tomislavom Ratkovićem izrazila je želju da pokloni jedan sekreter, stolove, stolice i knjige sa početka XX veka. Ti eksponati su zapisnički preuzeti, a već posle nekoliko dana uz prisustvo članova Zavičajnog kluba preneti su u Glavaševu kuću.

Pre nego što se vratila u Švajcarsku, gospođa Lerik je rekla da je mnogo sretna što su ti predmeti smešteni na pravo mesto a da će na proleće ponovo naći nešto da pokloni svom rodnom gradu.

Karolj Andre

Berbernica ponovo radi

Arpad Jager – Ečika jedan od starijih članova Zavičajnog kluba i učesnik u njegovom ponovnom aktiviranju do sada je u tri navrata poklonio lepe i vredne stvari-eksponate Muzeju"Glavaševa kuća" i Zavičajnom klubu. Prvom prilikom, poklonio je kompletan inventar berbernice svog oca Ištvana Jagera. Berbernica je restaurirana i sada zauzima mesto u jednoj od prostorija Zavičajnog kluba pri Glavaševoj kući.


Arpad Jager – Ečika jedan od starijih članova Zavičajnog kluba i učesnik u njegovom ponovnom aktiviranju do sada je u tri navrata poklonio lepe i vredne stvari-eksponate Muzeju"Glavaševa kuća" i Zavičajnom klubu. Prvom prilikom, poklonio je kompletan inventar berbernice svog oca Ištvana Jagera. Berbernica je restaurirana i sada zauzima mesto u jednoj od prostorija Zavičajnog kluba pri Glavaševoj kući.

Početkom i krajem decembra 2009. godine poklonio nam je preko tridesetak eksponata kao na primer׃ trpezarijski sto za šest osoba u stilu altdeutsch, veliko uramljeno ogledalo, ormarić sa mermernom pločom i velikim ogledalom, bakarnu tacnu za kolače i ostalo, što se može videti u priloženom popisu primo-predaje.

Pored svega što je poklonio svome gradu ipak mislim da će priča o muzičarima koji su svirali na igrankama u starom omladinskom domu /sada se na tom mestu nalazi tržni centar i autobuska stanica/ pedesetih godina prošlog veka, biti veoma interesantna i značajna za naš zavičaj. Priča će biti iz prve ruke pošto je Jager pored Balaža Horvat, Rigo Lacike i ostalih momaka bio u bendu i svirao saksofon.


Karolj Andre

Bačvarska radionica majstora Mikloša Ružičke

Mikloš Ružička profesor u penziji koji živi u Zrenjaninu poklonio nam je početkom juna 2010. godine kompletnu bačvarsku radionicu svog oca Mikloša Ružičke.

Većina alata potiče sa kraja XIX i početka XX veka o čemu nam svedoče ugravirane inicijale i godine. Mikloš Ružička - stariji rođen 1905. godine u Melencima.


Bačvarski zanat je izučio kod svog oca koji je pak zanat naučio od svog oca. Neko vreme je radio kod oca da bi se posle ženidbe nastanio u Novom Bečeju. U našem mestu preuzima dobro opremljenu bačvarsku radionicu Petra Latinoviča, koja se nalazila preko puta luteranske crkve na glavnoj ulici.

Posle kraćeg vremena 1934. godine polaže majistorski ispit za bačvara u Velikom Bečkereku i definitivno otvara svoju samostalnu bačvarsku radionicu. Nakon nakoliko godina uspeva da sazida porodičnu kuću u ulici Petra Drapšina broj 34 gde nastavlja svoj zanat sve do svog penzionisanja.

Nažalost iza sebe nije ostavio mladog bačvara koji bi nastavio taj zanat ali možda u današnje vreme taj zanat nije ni potreban.

U svakom slučaju, zahvaljujući darodavcu Miklošu Ružički – mlađem, zavičajci će srediti alate i izložiće ih u jednu od pomoćnih prostorija Glavaševe kuće kao svedočanst o jednom starom izumirućem zanatu.

Safetov poklon

Prilikom menjanja crepa na krovu kuće trgovca Gliše Zelembabe (prijašnje kuće Hugo Rihtera) u ulici M.Tita 7, u jesen 2008. godine uočena je velika količina dokumenata. To su bili dokumenti iz perioda 1937 – 1948 vezani za gvožđaru Save Zarića i Gliše Zelembabe.

Po završetku rekonstrukcije sprata na levoj strani svoje kuće 2010. godine /iznad poslastičarnice/, Isai Safet je odlučio da pokloni sva ta dokumenta zavičajcima. Dokumenti su preneti i zbrinuti u Glavaševoj kući u prostoriji namenjenoj za arhivu o Novom Bečeju.

Prilikom pregleda i čišćenja materijal je hronološki složen. Konstatovano je preko dve stotine račun memoranduma od raznih dobavljača, isto toliko tovarnih listova, poslovih knjiga, desetak knjiga računa, službene prepiske i nekoliko kataloga gvožđarske robe.

Ovi dokumenti su od neprocenjive vrednosti za uvid u jedno-decenijsko poslovanje gvožđarske radnje koja je radila i kao veletrgovina. Iz njih saznajemo koji artikli su se najviše prodavali i sa kojim zanatlijama i trgovcima se poslovalo u Novom Bečeju.

Nama ostaje nada, da ovaj Safetov primer neće ostati usamljen i da će i ostali naši sugrađani koji su u posedu raznih papira – dokumenata znati šta im je činiti.

Karolj Andre

Zavičajna biblioteka

Dugogodišnji član Zavičajnog kluba Milan Racković priložio je stotinak vrednih knjiga našem klubu iz svoje bogate kućne biblioteke. Posebno su interesantne knjige Lazara Mečkića sa posvetom kao i knjige u kojima se dosta toga saznaje o Novom Bečeju. Tu je i prvo izdanje Tamnice od Miloja Čiplića kao i pesme Tomislava Kurbanjeva.
Sve knjige su izuzetno očuvane. Ove knjige su značajno obogatili zavičajnu biblioteku i služiće svima koji žele proširiti svoja saznanja o našem gradu i zavičaju.

Stolarska tezga i alati

Kiš Robert sin zaljubljenika u stare motore i automobile Andraša – Bandike, posle smrti svog oca pored poznatog messerschmidt autića nasledio je i stolarsku tezgu i razne alate tog zanata. Naime, Robertov deda Andraš – stariji, sredinom XX veka bavio se stolarskim zanatom i posedovao je izuzetno dobre alate i mašine uvezene iz Nemaške. Pošto u porodici Kiš nije niko bio zainteresovan za stolarski zanat ti alati su godinama stajali neupotrebljeni u spremištu i zahvaljujući tome ostali očuvani.

Početkom septembra meseca 2011. godine, Robert je odlučio da tezgu i alate stolarske radionice svog dede pokloni muzeju Glavaševa kuća. Pored nekoliko rendla, dleta i testera veoma su interesantne velike stege, kojih ima desetak komada. Tezga, alati su prečišćeni, konzervirani i smešteni su u prostoriju pored alata bačvarske radionice.

Zahvaljujući poklonu Kiš Roberta postavka muzeja se znatno obogatila i služiće mlađem naraštaju radi upoznavanja izumirućih starih zanata.

Karolj Andre

Bačve stigle na pravo mesto u pravo vreme

Početkom 2011. godine zavičajci su otpočeli sa sređivanjem podruma Glavaševe kuće. Posle izbacivanja raznog loma i krša usledilo je ravnanje poda. Poslovi su dobro napredovali da bi sredinom novembra završili sa postavljenjem flaster cigli. Grede na čemu će se „buduća” burad smestiti nabavili su još letos ali ih nisu obrađivali dok se ne pronađu burad za vino, kako bi ih po meri mogli izdeljati. Jednog novembarskog dana u posetu Muzeju Glavaševa kuća došla je Jovanov /Mesaroš/ Monja. Posle razgledanja eksponata upoznata je i sa tekućim radovima u podrumu. Kada je doznala da nedostaju burad za vino odmah se ponudila da bi ona mogla rešiti muke zavičajaca. Posle dva dana sve je dogovoreno i zavičajci su mogli da prenesu poklonjenu burad. Deda Mihalj Mesaroš od koga je Monja nasledila burad, pored svoje kolarske radionica imao je vinograd sa Bačke strane Tise /preko puta Manastira/ i na Bisernom ostrvu. Da je deda Mihalj bio uzoran vinogradar vidi se i po buradima koji su i sada, posle trideset godine u vrlo dobrom stanju.

Poklonjena burad od 60, 2x100, 2x500 i 600 litara posle manjeg čišćenja do kraja godine biće smeštena u sređen podrum a stara-impozantna presa za grožđe će stajatu u ajnfort kapiju ispod merdevine za tavan.

Karolj Andre

Pokloni u 2012. godini

Jedna od najvećih donatora muzeja Glavaševa kuća, godpođa Rozalija Lerik i ove godine je poklonila nekoliko vrlo lepih primeraka nameštaja. Nameštaj je sa kraja XIX veka i lako se uklopio uz postojeći sadržaj kuće. Pored toga, uz prethodne slike Františeka Čermaka sada je poklonola još 26 komada crteža i grafika od istog autora. Nažalost, gospođa Lerik je zbog povrede bila sprečena do doputuje iz Švajcarske pa su joj zavičajci poslali fotografije kako bi videla gde joj je smešten nameštaj.

Tokom prve polovine 2012. godine stigla je neočekivana pošiljka iz Sjedinjenih Američkih Država na adresu muzeja Glavaševa kuća. U koverti ogromnog formata (A3) brižljivo je bio upakovan prelepi album, bezprekorno dizajniran, štampan na kvalitetnom papiru, a sadržaj samo da se poželi. Bila je to fotomonografija od 28 stranica o našem proslavljenom fudbaleru Mihalju Mesarošu – Mesketu. Kako smo saznali monografija je štampana u svega 3-4 primeraka. Album je bogato ilustrovan fotografijama iz uspešne karijere našeg fudbalera, a iz sadržaja izdvajamo: Mihalj Mesaroš – Meske rođen je u Novom Bečeju 1935. godine. Munjevitu karijeru započinje u fudbalskom klubu Jedinstvo da bi već na kraju sezone bio igrač Proletera iz Zrenjanina, koji je tada bio u drugoj saveznoj ligi. Uprava Beogradskog Partizana ga angažuje 1953. godine i to odmah za prvi tim. U duštvu igrača kao što su; Milutinović, Čajkovski, Valok, Bobek, Belin i Zebec pruža vrlo dobre partije. Od 1959. godine igra za tuzlansku Slobodu sve do 1964. godine, kada započinje svoju profesionalnu karijeru u Grčkoj. Na kratko se vraća u Tuzlu da bi 1967.godine prešao atlantik i registrovao se za Toros iz San Diega. Karijeru nastavlja u San Hoze, za tim Zemljotres. Pored igračkih kvaliteta u ovom timu se istakao i kao vrsni trener. Posle dugogodišnje uspešne karijere Mihalj Mesaroš je sedamdesetih godina prošlog veka okačio kopaške o klin i sada sa svojom porodicom u SAD bezbrižno provodi svoje dane. Album je nastao zahvaljujući Rozaliji Mesaroš, supruzi Mihalja Mesaroša kome se Zavičajni klub zahvaljuje. Pošto je posveta Mihalj Mesaroša izostala iz albuma mi ga očekujemo sledeće godine u muzeju Glavaševe kuće kako bi dopunio album svojim potpisom.

Pored stare seljačice što nam je Miloš Imbronjev prošle 2011. godine poklonio, sada smo od Danice Sekulić dobili veoma staru drljaču od bagremovog drveta, širine preko dva metara.
Član Upravnog odbora Zavičajnog kluba i domar muzeja Glavaševa Kuća Janoš Koso je već u nekoliko navrata poklonio razne eksponate za zavičajnu zbirku. Ovom prilikom su to, drveno korito od dva metra, kožni pribor – sersan ili amovi za konje, kao i razne sitnice.

Prilikom kopanja temelja za novu ćupriju ispred kuće svog dede, u ulici Sonje Marinković 28/a, Arpad Švaner je naišao na nešto neobično tvrdo i glomazno. Pažljivo je skidao slojeve zemlje i šuta da bi na kraju prepoznao, okrugli veliki kamen, prečnika metar i dvadeset santimetara. Bio je to mlinski kamen od vetrenjače ili vodenice. Darodavac je još tokom dana javio zavičajcima svoju odluku o poklanjanju tog eksponata. Organizovanje prevoza je već išlo uhodanim putem sa Miletom Reznićem, tako je zahvaljujući novoj ćupriji i Arpadu zavičajna zbirka obogaćena jednim vrednim eksponatom.

Krajem leta 2012. godine biblioteka Zavičajnog kluba se obogatila za preko 100 naslova. Pored ostalih po nekoliko knjiga su poklonili profesor dr Sava Ivanić, Stevan Davidović kao i naš sugrađanin Milorad Kiselički koji je poklonio 97 knjige iz edicije Srpska književnost. Knjige su dobro očuvane i smeštene su u biblioteku Zavičajnog kluba.

Karolj Andre